Етиопљанин Ацбеха Нега Тесфаје од 1990. године живи у Санкт Петербургу. Он је признати сликар, његова дела се налазе у приватним колекцијама широм света. Учествовао је чак и у осликавању храма Христа Спаситеља у Москви.
За више од тридесет година Тесфаје и Санкт Петербург су се дефинитивно и неповратно сродили. Оженио се руском сликарком, ћерком сликара-рестауратора Јарослава Шкандрија, коме Тесфаје дугује многе срећне околности у животу.
Данас Тесфаје и сам студентима пружа подршку при уласку у стваралаштво као доцент на катедри за сликарство и цртеж Санктпетербуршког државног универзитета за технологију и дизајн.
Фотографија из личне архиве
Сви Етипљани су сународници највећег руског песника!
Тесфаје је рођен и одрастао у престоници Етиопије Адис Абеби. Мајка је гајила децу (било их је седморо), а отац радио у грађевини, али је био врло креативна особа, све време је цртао пројекте будућих зграда, смишљајући различите композиције. „Ја сам посматрао његове цртеже, инспирисао се и временом и сам почео да цртам“, каже овај уметник.
„У Русији људи слабо познају Етиопију, а то је православна земља која је међу првима на свету примила хришћанство“, каже Тесфаје. „Осим тога, то је једина афричка земља која није била колонија. С друге стране, у Русији сви знају да највећи руски песник Александар Пушкин има етиопске корене.“
„Етиопија се поноси овим сродством: дижу се споменици Пушкину, његови стихови се преводе, уче се у школи“, истиче Тесфаје. „Али с обзиром да знам руски језик, могу да кажем да се Пушкинови стихови не могу превести. Да, смисао се може пренети, али генијалност, јединственост рима се може осетити само у оригиналу.“
Пријатељство са СССР-ом
1974. године, када је Тесфаје имао 4 године, у Етиопији је дошло до револуције, император је свргнут са власти након чега је ова афричка земља развила пријатељске односе са Совјетским Савезом.
„Сада је уобичајено да се СССР стално критикује, али за нас је то била дивна и племенита земља! Одавде су нам долазили балет, изложбе, филмови, и све то бесплатно. СССР нам је градио хидроелектране, путеве, на све начине нам помагао и, што је најважније, позивао Етиопљане на школовање“, присећа се Тесфаје.
Када је у домовини завршио уметничку школу, младић је као одликаш стекао право на даље школовање у иностранству. Успешно је прошао конкурс и 1990. године стигао у Лењинград на студије у уметничком институту „Иља Рјепин“ (Академија уметности).
Етиопљанин у Русији
„Ја, који сам одрастао окружен пустињом, сунцем и ниским кућама, дуго сам се навикавао на петербуршку архитектуру и северну природу. У прво време сам много пешачио, а затим сам купио бицикл“, каже Тесфаје. Он и данас по лепом времену по граду вози бицикл.
Фотографија из личне архиве
Још у домовини многи су га плашили временским условима у Русији. Сестра му је говорила: „Стави руку у фрижидер на пет минута. И како ће ти бити? А то је четири степена, док је у Русији минус тридесет! Како ћеш тамо живети?“ Али Тесфаје је имао позитиван став: људи ипак некако живе тамо...
„Такође сам у Русији имао једног друга шаљивџију који ми је током прве године мог боравка овде стално говорио: 'Тесфаје, ове године се предвиђа таква хладноћа да ће то за тебе бити погибељ.' Као што видите, прошле су 33 године, а погибељ се није догодила“, смеје се сликар.
Храбри Етиопљанин се, осим тога, полива хладном водом, а у јануару на Богојављење улази у ледену Неву: „Диван је осећај, као да се човек поново роди!“
Руски језик је научио „на улици“
Тесфајеова наставница руског језика је често „истеривала“ своје студенте да комуницирају са Русима: „Данас је дивно време: изађите напоље и разговарајте са људима. Нема бољег часа од живог разговора!“
Било је то деведесетих година, Русија се управо отварала према свету и странци су свима били занимљиви, па су људи радо разговарали са њима.
„Често је било овако: упознали бисмо се, мало разговарали, а затим бих отишао у госте. Најпре као странац, али затим би људи видели да волим руску књижевност и културу, да се бавим многим стварима – и ми бисмо се истински заинтересовали једни за друге. У Петербургу имам пријатеље са којима сам се упознао још у та давна времена.“
Позивао их је код себе у студентски дом. „Из Етиопије сам добијао специјалну мешавину за чај: цимет, женшен, биље, корење. И цео студентски дом и познаници из града окупљали су се код мене на етиопске чајанке.“
Руски пријатељи и помоћ у животу
Тесфаје признаје да је управо захваљујући руским пријатељима добио могућност да зарађује и путује.
Једном је Тесфаје отишао у госте код Мише, тада ученика духовне академије. Касније су постали најбољи пријатељи. „Његова мајка ме је волела и умела је добро да кува. Салате, супе, колачи – све је било идеално. Тако сам заволео руску кухињу. И руско дружење за трпезом. Волели смо да певамо на таквим окупљањима. Песме су ми биле непознате. Али ме је то дружење потпуно одушевљавало!“
Захваљујући Миши Тесфаје је 1995. године први пут доспео у Швајцарску: студенти духовне академије били су позвани у Женеву на семинар и Миша је инсистирао на томе да његов пријатељ сликар учествује на конкурсу за ово путовање. Тесфаје је насликао серију слика на религијске теме и оне су прихваћене. У Швајцарској су изложене у галерији и првог дана свих 12 слика је продато.
Тесфаје је зарадио први новац и упознао се са галеристом који је затим током низа година продавао његове слике са афричком тематиком. Своје радове је као дојучерашњи студент продавао по ниској цели, а галериста је узимао приличну маржу. „Моје радове су куповали углавном богати Руси. Много пута сам тамо одлазио и видео те људе, а једном сам чак срео Анатолија Собчака, првог градоначелника Санкт Петербурга. Он ме је питао на енглеском: 'Зашто вам је све тако скупо?' У Русији су, наиме, слике у то време биле џабе. Поздравио сам га на руском: 'Добар дан, Анатолије Александровичу!“ Он се уплашио: Африканац који говори руски и који га је препознао! И мирно се удаљио.“
Студије на институту и женидба Рускињом
Отац његове будуће жене, сликар Јарослав Шкандриј, предавао је Тесфају на институту „Рјепин“ (данашња Академија уметности) технологију сликарства. Био је врло комуникативан, пријатан човек, сви студенти су га волели. И његова ћерка Надежда долазила је на академију. Једном је видела Тесфајеве радове са потписом „Ацбеха“. Помислила је да је аутор девојка, јер се име завршава на „а“. Упитала је: „Ко је та Ацбеха? Хоћу с њом да се упознам.“
И Надежда је отишла у студентски дом да се упозна са уметником. „Тада сам имао дредове, одличне плоче и шеретски накривљену беретку – није никако могла да ми одоли!“ – смеје се Тесфаје. Нешто касније су већ били у вези, а затим се венчали.
Фотографија из личне архиве
Сликар студентске године памти као чаробно доба. Заједно су се окупили људи из целе земље и са постсовјетског простора: Јакутск, Краснодар, Одеса, Минск. „Свако је донео своју културу, све се помешало и добили смо микросвет у којем смо живели, дружили се, заљубљивали. Одлазили смо на праксу у насеље Пушкинскије гори. Дању смо сликали, а увече пили вино и читали поезију. У то време сам још био Етиопљанин, много тога нисам разумео, али атмосфера је била чудесна.“
Тесфаје признаје да се некада свет за њега огледао у етиопском огледалу, а сада је то руско огледало: мисли, слике – „све је овдашње“. „Дешава се да у сну са родитељима и браћом разговарам на руском и да ми они на руском одговарају. Тридесет и три године у Русији су оставиле трага.“
Осликавање храма Христа Спаситеља
Крајем деведесетих година у Москви је обновљен храм Христа Спаситеља који је порушен у совјетско доба. И Тесфајев таст који је радио на унутрашњем уређењу цркве предложио је зету да учествује на конкурсу.
Тесфаје се сећа да је тада чак хтео да одбије овај предлог. У Швајцарској су се његове слике добро продавале, а галериста је стално тражио нове. Али данас уметник схвата колико је тај посао за њега био значајан.
Фотографија из личне архиве
„Ја о томе ништа не знам – како могу да сликам?“ Али таст му је донео гомилу књига и, када их је прочитао, Тесфаје на начинио 12 скица за осликавање пиластера храма на којима је требало да буду приказане сцене из житија светих стараца. Комисија је прихватила свих 12 скица, али су их на зидове пренели други уметници. Док су Тесфајеу поверили да наслика велику фреску димензија 4 x 6 метара „VII Васељенски сабор“. За овај рад је добио медаљу Академије уметности Русије.
Комплетан чланак објављен је на руском језику у часопису „Нација“.