Јесте ли знали да су у Русији постојали медвеђи пукови?

Павел Мељников-Печерски у свом роману „На планинама“ говори о животу становника села дуж Волге у Нижегородској области и описује занимање које је у 19. веку било популарно у округу Сергач. Наиме, најмање тридесетак села зарађивало је за живот од дресуре медведа.

„Скоморохи“ (путујући лакрдијаши) у селу.

Франц Рис

Мештани су учили мечиће да изводе разне трикове и са њима ишли по вашарима. Прича се да су ти медведи забављали госте и на свадби Ивана Грозног и Марфе Собакине.

Заробљени француски војници, који су се за време рата 1812. затекли у Сергачу, својим очима су видели дресиране медведе. У почетку нису веровали да је тако нешто могуће. А све је почело од приче да ће Наполеон ускоро послати нове трупе, са којима, како су најављивали Французи, Руси неће моћи да изађу на крај. На то им је капетан локалне полиције одговорио: „Ако буде потребно послаћемо на њих пукове медведа“. И све их је позвао на смотру посебног медвеђег батаљона.

Песма скомороха, 1910, Суботин-Пермјак Петар Иванович (1886-1923).

Legion Media

Мељников-Печерски је овај догађај описао следећим речима: „Медведари су само лети лутали по белом свету, а зими су седели код куће. Кад им је стигла порука од начелника полиције да тог и тог дана сви доведу медведе у град, учинили су како је наложено. Довели су у град око хиљаду својих питомаца и поређали их у редове, а затим су медведи по команди забацивали штапове преко рамена и показивали ’како мала деца краду грашак’. У једном тренутку се начелник окрете према Французима и рече: ’Ово они увежбавају да рукују оружјем и да пузе као стрелци’. Запрепашћени Французи су касније писали својима кући: ’Сопственим очима смо видели медвеђи батаљон’. Вероватно Французи од тада и нас зову ’медведи’“.

Господин Михајло Потапич

Скулптурна група „Воде медведа“, 1880-1890. Гарднерова фабрика, збирка Државног историјског музеја Гравуре медвеђих комедија и дресуре.

Државни историјски музеј

Дресирани медведи су били праве звезде на вашарима и на разним светковинама. Умели су да ходају на задњим ногама и да покретима дочарају различите „слике“. Историчар и археограф Дмитриј Ровински је у зборнику „Руске народне слике“ описао те медвеђе комедије. На пример, како се девојка дотерује за излазак: „Медвед седне на земљу, једном шапом трља лице, а другу држи испред њушке и тако показује како се девојка гледа у огледалу“.

Медведи су умели да изведу и по педесет сличних трикова. На пример, узму штап па затегну и гађају, као из лука, па онда као мали дечаци краду грашак и пузе (где је суво пузе на стомаку, а где је мокро на коленима), а кад заврше „крађу“ откотрљају се. Затим покажу „како жена милује и грли вољеног мужа“. На крају узму шешир и обилазе окупљене посматраче и прикупљају новац за свој наступ.

Застава и грб града Сергач.

Public domain

Медведи из Сергача били су толико популарни да је Катарина II наредила да се „топтигин“ (како су медведе звали због њиховог специфичног хода, рус. „топтать“ – газити, табати) стави на градски грб. А дресери из Сергача су својим питомцима дали почасну титулу „сергачки господин Михајло Потапич“.

Представе са медведима су забрањене 1866. године, али су и даље колале приче о супер медведима, који су својим вештинама одушевљавали многе.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!