Има доста руских филмова о Другом светском рату, међутим, ретко се у њима ради о женама у униформи. Иако је, само према званичним подацима, тада, током четири године, у редове војске регрутовано око пола милиона жена, не рачунајући жене у партизанским одредима. Међу ретким изузецима женског ратног филма су ратна драма „А зоре су овде тихе“ (1972), номинованим за Оскара, и недавна биографија снајперисткиње Људмиле Павличенко, „Битка за Севастопољ“ (2015) .
„Ваздух“ попуњава нагомилани јаз једним потезом. Прво, пратимо судбину женске ескадриле која из ваздуха делује на чувеном „Путу живота“ – једином транспортном правцу до опкољеног Лењинграда. Међутим, радња води ликове кроз невероватно огромну ратну географију – до Лењинграда под опсадом, до стаљинградских ровова и до шума у којима се боре партизани. И свуда видимо жене - под једнаким условима са мушкарцима.
Радња филма „Ваздух“ прати веома младе пилоте, који су бачени у жар рата директно са обуке. Девојкама је иначе теже, једноставно из физичких разлога, али и застарели модели авиона додатно све погоршавају – труп им је делимично направљен од дрвета, са минималним оклопом, а резервоари за гориво стално цуре. Непријатељ, напротив, има више искуства и боље летелице. Осим стреса и недостатка сна, женама је, у почетку, морално тешко бити у мушком колективу, који је са много предрасуда примио женско појачање.
Има много женских главних ликова - у почетку, више од седам. А, осим глумица познатих у Русији – Анастасије Тализине и Аглаје Тарасове – у филму се појављују и многа нова лица, праве кадеткиње са академија МВД. Једну од главних улога тумачи глумица Омског драмског позоришта Кристина Лапшина – ово је њен филмски деби. Међутим, са сваком борбеном мисијом, све је мање ликова – рат немилосрдно узима чак и главне ликове, који, по законима жанра, не би требало да умру.
Филм има шест великих епизода ваздушних борби. У почетку је редитељ желео да за потребе снимања користи праве моделе ратних авиона - совјетски Јак-1 и немачке „месершмитове“. Такви, функционални модели су се могли наћи у Чешкој. Међутим, догодила се пандемија, а снимање филма „Ваздух“ је одложено. Герман је чак успео да сними још један филм током COVID -а – његов филм „Кућни притвор“ приказан је у категорији „Un Certain Regard’“ на Филмском фестивалу у Кану 2021.
Када је настављен рад на „Ваздуху“, чешка опција више није била одржива и морали су да снимају модерне авионе са неком компјутерском „шминком“ која је додавана касније да би авиони изгледали као аутентични модели. Крупни планови глумица унутар кокпита снимани су уз помоћ такозваних гимбала – специјалних окретних машина које су имитирале скокове или кривине – са позадином ЛЕД екрана који приказују стварне снимке неба.
Алексеј Герман млађи је син Алексеја Германа, великог совјетског и руског редитеља, вође такозване „Лењинградске школе.“ Ову групу редитеља студија „Ленфилм“ окупила је 1960-1980-их заједничка естетска платформа: одбацивање клишеа социјалистичког реализма, кршење ригидних жанровских заплета, тежња за максималном аутентичношћу средине која се приказује и присуство глумца на екрану.
Редитељи „Лењинградске школе“ чето су обраћали посебну пажњу на тему рата. Можда се сећате филмова као што су „Контрола на путу“ и „Двадесет дана без рата“ Германа, „Барут“ Виктора Аристова, „Летњи излет на море“ и „Торпедни бомбардери“ Семјона Арановича и других. „Ваздух“ по много чему наслеђује „Лењинградску школу.“ Ово није парадни ратни филм – он демонстрира сталну смену годишњих доба и скоро да нема сунца, нема генерала и помпезних говора, срж ратних година приказана је са ретком педантношћу.
Герман је један од оних ретких редитеља, чији су филмови у различитим годинама бирани да се такмиче на свим фестивалима „велике тројке“ – Канском, Венецијанском и Берлинском. Многи од њих су добили награде – посебно, 2008. године на Венецијанском филмском фестивалу, Герман је награђен Сребрним лавом за најбољу режију за своју драму „Папирни војник“. Највећи успех публике у Русији донео му је филм „Довлатов“ (2018) – биографија изузетно популарног совјетског писца који је био приморан да емигрира у САД. Овај филм до данас остаје један од најуспешнијих уметничких филмова у руској кинематографији, а главну улогу у њему тумачи српски глумац Милан Марић.
„Ваздух“ је до сада најобимнији и дуготрајнији Германов филм. Његов буџет је скоро 800 милиона рубаља (око 9 милиона евра); рад на филму трајао је пет година. Оно што је изненађујуће – чак и у тако великом филму, Германов печат је прилично препознатљива. Исти дуги кадрови и невероватно лепе сцене; реализам филма истакнут до крајњих граница органски се комбинује са атмосфером из снова.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
