Игра „Мафија“ – популарна у целом свету, а настала у Русији

Инспектор Катани vs Дон Корлеоне

Испоставило се да је то нешто између покера и преферанса. Играчи до краја игре скривају идентитет и не знају ко је у којој екипи, али морају да предвиђају потезе унапред. Почетни сценарио игре је следећи: становници града објављују рат мафији, а она као одговор на то креће у освету. Другим речима, информисана мањина се противи неорганизованој већини.

Legion Media

На самом почетку наратор (који води игру) дели свима карте. Тако играчи сазнају ком тиму су припали, али никоме не говоре о томе. Игра је подељена у две етапе: „ноћ“ и „дан“. „Ноћу“ се „мафијаши“ ћутке упознају међусобно и гестовима бирају играча кога ће „убити“, док „дању“ остали „поштени грађани“ покушавају у дискусији да открију ко припада „мафији“, и гласањем бирају најсумњивију особу, која напушта игру. То се наставља све док један од тимова не надвлада други, тј. док се не открију сви играчи „мафијашког тима“ или ликвидирају сви „грађани“.

Игра Дениса Давидова постала је прави хит, јер је у то време, у јеку популарности филмова о мафији, у Русији приказивана италијанска серија „Хоботница“ где се полицијски инспектор Корадо Катани бори против сицилијанске мафије. Својеврсни шарм игри је придавала и „сличност“ са романом „Кум“ (The Godfather) Марија Пуза. Речи дон Вита Корлеонеа просто се саме нуде као мото: „Никада не показујте странцима шта вам је на уму. Никада не откривајте своје карте другима“.

„Мафија“ без граница

Игра „Мафија“ у ресторану „Нагасаки“.

Владимир Астапкович/TASS

Само неколико година касније Давидовљева игра је већ „жарила и палила“ Европом и Америком. Бивши студенти који су одлазили из Русије у иностранство обучавали су своје колеге у тим земљама. А онда су локални „мафијаши“ преносили знање другим почетницима. Креатор игре је причао да је већ 1991. године у САД упознао људе који су играли „Мафију“, а они су за њу чули од људи који су Давидову били потпуно непознати.

Мало по мало почеле су да се појављују и нове верзије игре. На пример, у „спортској“ верзији учествује стриктно 10 људи, „мафијаши“ се само једном у току игре договарају о томе ко ће бити њихове жртве, а статус (улога) играча се не открива чак иако он бива „убијен“.

У „градској“ верзији може бити произвољан број учесника, али они који буду елиминисани из игре морају да открију своју улогу.

Играло се са повезом на очима или са маскама, са националним ликовима или са ликовима из бајки (вилењацима, вампирима или вукодлацима), или са неким додатним ликовима. Опција је било много.

Игра је била присутна свуда. Играло се у тематским клубовима и на конзоли Playstation, са пријатељима у друштвеним играма или онлајн на друштвеним мрежама. Појавиле су се чак и личне „мафијашке“ федерације и турнири.

„Мафија“ у кафићу Coffee Life.

Станислав Красилников/TASS

Између осталог, испоставило се да „Мафија“ може да послужи као тренинг за припаднике професија у којима је потребно обратити пажњу на детаље и предвидети стратегију. На пример, за припаднике полиције или за будуће поротнике. Крајем 1990-их је у Калињинградској вишој школи Министарства унутрашњих послова направљен приручник заснован на игри „Мафија“ и њој сличној игри „Убица“. Тај приручник су користили студенти курса визуелне психодијагностике ради побољшања способности читања говора тела.

Испоставило се да је Давидовљев изум користан и за бизнисмене. Они су почели да га користе као технику за увежбавање вођења успешних преговора или рада у стресним ситуацијама.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!