Саонице – кључно превозно средство у Русији

„Биле су ту и широке саонице чији прапорци су издавали пријатан звук, а вукле су их полетне тројке украшене врпцама; и обичне градске саонице, и ружне, грубе и тешке санке; и ловачке саонице које су вукли снажни, једва обуздавани расни касачи. У широким сељачким саоницама сијале су жене локалних племића – светске лавице које су се скрасиле у провинцији; а у ловачким саоницама са касачима шепурили су се млади лавови из великих градова. С времена на време би понека тројка напустила колону и јурнула главом без обзира по средини улице, дижући читаве облаке снежне прашине; а за њом би појурило и претицало се међу собом неколико ловачких саоница. Све се орило од смеха и вриске. Лица младих жена, румена од мраза, узнемирено су се окретала и у исто време нестрпљиво пожуривала кочијаша“. Тако је Михаил Салтиков-Шчедрин описао вожњу санкама у једној руској губернији.

Саонице нису руски изум. Таљиге на два клизача коришћене су у многим друштвима и културама, укључујући и оне које немају никакве везе са снегом, као што су Древни Египат и Месопотамија.

У старој Русији саонице су биле најпопуларније превозно средство, не само зими, него чак и лети. Тада још није било друмских служби за превоз путника, па је по блатњавим путевима често било лакше возити се на санкама. Како истиче Михаил Васиљев, истраживач историје саоница, током археолошких ископавања у Новгороду пронађено је неколико стотина делова и детаља саоница, и само неколико делића запрежних кола.

Од давнина су саонице сматране „почасним“, статусним транспортом, јер је путовање санкама било много мирније него у кочији са точковима, која се по блатњавим путевима тресла и скакала час на једну, час на другу страну. Енглески путник Ентони Џенкинсон је у 16. веку написао: „Ако Рус има колико било средстава, он никада не креће на пут пешке, него зими путује на санкама, а лети јаше на коњу“. Из ове белешке се види да у 16. веку још нису биле толико распрострањене кочије са точковима да би их племство лети користило за превоз.

У северним деловима Русије људи су се скоро целе године возили на саоницама, јер је било много мочвара и тешко проходних путева. У средњем појасу и у јужним регионима преко лета су ипак коришћена запрежна кола. Болесни и слаби су, међутим, свуда превожени санкама. Черниговски кнез Свјатослав Всеволодович допутовао је саоницама 1149. године у Кијев са болесном ногом, иако је путовао током лета.

Саонице су биле и традиционално средство за превоз епископа. Према речима писца Михаила Пиљајева, који је писао о свакодневици, још у 19. веку су епископи на службу путовали саоницама. Кочије и „колимаге“ (гломазне кочије без механизма за скретање и опруга) епископи су користили само за одласке на двор. На пример, митрополит Питирим се у 17. веку и зими и лети возио санкама које је вукао један коњ.

Каква је конструкција саоница?

Све старе руске саонице су имале сличан дизајн. Клизачи (салинци) су били израђени од чврстог дрвета – храста, бреста, јавора или брезе. То је био и најскупљи део на саоницама. Са предње стране су клизачи били савијени, попут скије, а по читавој дужини су имали жљебове у које се постављало 4-12 масивних вертикалних летви од јавора, бора или смрче.

Вертикалне летве на клизачу међусобно су повезиване јаким дебелим прућем (од сремзе или врбе) које се лако савијало. Одозго, преко вертикалних летви, стављане су дебеле греде изнад сваког клизача, које су понекад биле повезиване попречним летвама. Преко свега тога стављан је корпус (тело) саоница. Рукунице, уз које се упреже коњ, причвршћиване су на први пар вертикалних летви.

Врсте саоница

У почетку су и теретне и путничке саонице биле конструисане на сличан начин, али у 15-16. веку, са развојем Руске државе, увелико се развила поштанска служба, а и много више људи је почело да на саоницама преваљује велике раздаљине и превози разну робу. Тад су се појавили нови делови на саоницама, али и потпуно нове врсте овог превозног средства.

1. Саонице за путовање

На санкама специјално дизајнираним за превоз путника појавио се штит, или визир – високи зид на предњој страни саоница. Он је штитио путнике од прљавштине која је летела са коњских копита. Тај штит је често тапациран тканином или је био осликан. И његова спољашња страна је такође била украшена. Статус саоница и њиховог власника могао се препознати по богатој тканини за тапацирунг, по сликама и резбарији. За кочијаша који је управљао путничким саоницама појавило се седиште, тј. предња клупа, па је он тако био одвојен од путника.

Путницима је у таквим саоницама било веома удобно. У санкама се налазило топло покривало које се пребацивало преко колена и ногу, и штитило путнике од хладноће. Код богатијих власника као покривало је служила медвеђа кожа, а звала се „медведна“. Ако су саонице ишле на далек пут, путници су од ветра били заштићени дебелим кожухом који је био причвршћен са страна на саоницама. Најскупље саонице за путовање звале су се „градске“ или „излазне“ („городовые“ или „выходные“), и у њима су се возиле велможе, бољари и цареви. Такве саонице су у зимско доба и на селу биле неопходан део свадбеног обреда.

2. „Дровни“ – сељачке теретне саонице

Као што им и само име каже, ове саонице су биле потребне за превоз дрва и другог терета. Оне нису имале штит, предњу клупу и „каросерију“ за путнике. Имале су само клизаче са вертикалним летвама и греде по врху на које се стављао терет.

3. „Возок“ – затворене саонице које вуку коњи

Ове саонице су биле покривене асуром од липове коре, која је била причвршћена за лукове на бочним странама конструкције. То што су биле затворене представљало је главну разлику од осталих саоница. Оне су биле потребне за превоз драгоцености и биле су неопходне у свакодневном животу племића и царева. „Птичје саонице“ служиле су за превоз царских соколова, скупих птица коришћених у лову, и имале су кавез са свих страна прекривен сукном. У „резервним саоницама“ транспортована је царска одежда, у „постељним“ – постељина, у „крстовим“- царске личне иконе и црквени предмети.

„Возок“ су биле потпуно затворене саонице са кровом и вратима, унутар којих је било топло. А у 18-19. веку су у њих постављане чак и пећи или мангал са угљем. Такве саонице су изгледале као кочије на скијама.

4. „Пошевни“ – широке сељачке саонице без клупе

Име су добиле по опшивци од липове коре. Биле су то најједноставније кућне саонице за свакодневне потребе: одлазак на пијац, у град и слично. Међутим, било је и скупљих, попут оних на којима су летеле „светске лавице“ код Салтикова-Шчедрина.

5. „Розваљни“ – широке ниске сељачке саонице

Тако су се звале саонице које су се са страна шириле ка задњем делу и имале на себи обод од дугих штапова који их је чинио ширим. Незгода је била кад би се оне на уском путу среле са истим таквим саоницама, јер су с предње стране биле уске, а задњом, широм страном неизбежно су се сударале и наизлазиле једне на друге тим ободима.

У таквим саоницама је могло да се вози много људи, а могао је и да се превози велики товар. Архиђакон Павле Алепски, који је средином 17. века боравио у Русији, писао је: „Дешавало се да сретнемо саонице у којима је седело шест особа са свим својим стварима... Терет попут жита или камења који је товарен на такве саонице био је застрашујући и невероватан. Ми смо били запањени видевши како један коњ вуче оно што у нашим земљама ни двадесет коња не би могло да повуче“.

6. Погребне саонице

Чак и после проналаска запрежних кола Руси су наставили да своје покојнике превозе на гробље у саоницама. Била је то реликвија древне, прехришћанске традиције, по којој је покојнику био потребан превоз ради „преласка на онај свет“, а симболизовале су га саонице.

У погребне саонице су често били упрегнути волови или коњи који до тада нису упрезани у амове, јер се сматрало да животиње које су биле упрезане познају свог домаћина и пут до куће па би могле да помогну покојнику да се врати кући. У давна времена, када је кремација била распрострањена код Словена, погребне саонице су спаљиване заједно са покојником. Али то је чешће било својствено племству. Руски сељаци, наравно, нису могли себи да приуште спаљивање тако вредне ствари. Саонице су биле потребне у домаћинству. Због тога су после сахране враћане у дворште, постављане у правцу гробља, наопако, тј. да клизачи буду окренути увис. Веровало се да ће се покојник, уколико пожели да се врати у овај свет, предомислити кад угледа да су његове саонице „покварене“. Тако су саонице стајале 40 дана, а онда су поново коришћене у домаћинству.