Колико се брзо путовало у Царској Русији?

Пут којим се најбрже возило у Руском царству био је „Велики сибирски пут“ (Сибирский тракт). Сликар Василиј Верешчагин је забележио: „Путовао сам два пута као курир (у кочији војне курирске службе – прим. аут.) у Туркестан, кроз Сибир, једном лети, други пут зими, и оба пута је вожња била лудачка. Прелазили смо и по 400 врста (нешто више од 426 км) за дан“. То значи да је просечна брзина којом су путовали износила 17,83 км/ч.

„Великим сибирским путем“, 1883, Николај Сверчков.

Државни музеј уметности Алтајског краја

Наравно, током дана су се неколико пута заустављали да промене коње и обедују, али у сваком случају 17 километара на сат је мало, по данашњим мерилима. Али у оно време су возачи Великог сибирског пута третирани као асови брзе вожње. Они су и полазак организовали да изгледа као некаква „представа“. Верешчагин се присећао да су коње при упрезању чврсто држали, а кад би упрезање у кола било завршено, „људи би одскочили у страну, а коњи би се најпре подигли на задње ноге и затим би сумануто јурнули у галоп. Није имало сврхе задржавати их, требало је само вешто управљати како не би скренули у јарак, слетели са моста, и сл.“. У таквим брзинама често се дешавало да се осовине точкова запале.

Летећи цареви

Николај I у саоницама.

Николај Сверчков

Сличне бројке везане за брзину на путевима у Царској Русији наводи и Владимир Набоков у својим тумачењима „Евгенија Оњегина“. Најбржи су били царски кочијаши и њихове кочије. Јелисавета Петровна је током 1750-их имала посебне кочије-санке, на којима је пут од Санкт Петербурга до Москве преваљивала за 48 сати. У кочије је било упрегнуто дванаест коња, и они су мењани на сваких неколико километара. Дужина пута је тада износила отприлике 784 км, што значи да је Јелисавета Петровна у просеку прелазила 16,3 км за један час.

Александар Први је растојање између престоница 1810. године преваљивао за 42 часа (18,66 км/ч), а Николај Први 1833. године за 38 часова (ако се може веровати подацима из Пушкиновог дневника). Према овом показатељу за Николаја I можемо рећи да је био најбржи руски цар, јер је јурио просечном брзином од 20,63 км/ч. Треба имати у виду да је он путовао у децембру по утабаном снежном путу, који је у то доба био најпогоднија подлога за брзу вожњу.

1884, Павел Коваљевски

Public Domain

Рекордну брзину је у свом дневнику описао драмски писац Александар Островски, који је 1856. године путовао кроз Тверску област. „У Јемаусу [сада село Емаус у Тверској области] упрегли су нам три прелепа сива коња у тројку којом је управљао кочијаш, лепушкаст младић од око 25 година. Нашалио сам се рекавши да га девојке сигурно воле, а он је оћутао. Појурили смо таквом брзином да нам је понестало даха <…> 14 врста (нешто мање од 15 км) пређосмо за 45 минута.“ Кочија је јурила брзином од око 20 километара на сат – скоро као императорска!

А која вожња је била спора?

Николај Сверчков

Чак су и максималне брзине на путевима Царске Русије биле мале. Већина кочија и других запрежних кола се једва вукла, посебно у време кишне сезоне или снежних падавина. Владимир Набоков је забележио: „Зима је могла донети толико снега да путовање ’снежним путем’ није било ништа боље од путовања по бљузгавици и блату“.

Књижевни критичар Алексеј Вулф је записао да је због снежне вејавице цео дан, од раног јутра до осам часова увече, на стричевој тројци путовао 40 врста између Торжока и Малињика у Тверској губернији. Вулфова тројка се кретала брзином од само три километра на сат.

Петар Грузински

Према историчару Владимиру Коршункову, иркутски трговац Владимир Басњин је 1828. путовао са пријатељима од Иркутска до Санкт Петербурга преко Томска, Тјумења, Јекатеринбурга, Казања и Москве. Путовање је трајало 36 дана и 20 сати, од 26. јануара до 6. марта. За то време су превалили 5.150 врста или 5.510 километара просечном брзином од 6,23 км/ч.

То су биле реалне брзине кретања између градова, што значи да је свако путовање заправо био тежак тест физичке и духовне издржљивости.

Разлози задржавања на путу – застоји и „затворен саобраћај“

Public domain

Познато је да су и у 19. веку у великим градовима и на преоптерећеним саобраћајницама постојали нама добро познати застоји у саобраћају (данас на руском „пробки“, а у оно време „заторы“). Поломљена запрежна кола, коњ који је пао од умора, судар кочија – све то је правило застоје на путевима. Застој је могао настати и на путевима са много рупа, јер су се кола по њима кретала споро и пажљиво.

Путеви су углавном поправљани само за пролазак представника власти или дворана. Московска глумица Прасковја Орлова (1815-1900) забележила је како је 1838. путовала у Стару Русу путем којим је пре ње из Петербурга прошао император Николај I, и како је „пут је био поправљен и раван као паркет“.

Поштанска тројка на зимском путу.

Николај Сверчков

Када су цареви и чланови њихових породица путовали Русијом, саобраћај на путевима је био практично парализован! Па ипак, „обустава саобраћаја“ у царској Русији била је другачија од данашње јер је проблем представљао недостатак вучне снаге. Михаил Дмитријев се сећао како је 1837. путовао на своје имање у исто време када је и наследник Александар Николајевич путовао по Русији, и да су сви коњи са поштанских станица у околини били ангажовани за престолонаследникове кочије, за његову гарду и пратњу: „Станице за замену коња су три недеље биле пусте“, и „за то време су сељаци почупали куке са врата и полупали стакла на прозорима“. Историчарка Наталија Горска наводи тачне цифре везане за путовање престолонаследника кроз Смоленску губернију: било је потребно 1.140 поштанских и 540 резервних коња, а на свим станицама је било свега 400 коња, остале су морали да узму од сељака и земљопоседника.

„Кочијашу, не гони коње!“

Александар Орловски

Службеник Дмитриј Оболенски (1822-1881) је у септембру 1856. забележио да су сви коњи са свих станица губернија од Москве до Варшаве били ангажовани за превоз царице удовице. Сви путници који су путовали поштанским колима морали су да остану на станицама, у селима и градовима. Сељаци нису могли да обављају радове у пољу јер је требало да раде на поправци путева, поштанских станица и да опслужују путовање царске особе. „Како израчунати штету коју су претрпела приватна лица, и колико би требало да кошта једно путовање од Москве до Варшаве?“, жалио се службеник.

После таквих путовања многи коњи би угинули јер је кочијашима било наређено да јуре без милости. Те 1858. године, после проласка Александра Николајевича кроз Смоленску област (тада већ цара), угинула су 164 коња.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!