Неутралност на Балкану? Ни студена ни врућа...

Фотографија из личне архиве Никите Бондарева

Фотографија из личне архиве Никите Бондарева

29. децембра прошле године телефонирао ми је један српски колега и инсистирао да одмах решимо неко не много важно питање. „После тога почињу ти ваши непрекидни новогодишњи празници и до 13. јануара нећу моћи никога да нађем и ништа да решим“, констатовао је он, чини ми се са извесном дозом негодовања.

Тачно је, од 31. децембра до 10. (а не 13.) јануара Руси се заиста „опуштају“. Скоро као у „Сибирском берберину” Никите Михалкова. У том периоду је заиста са било ким у Русији прилично тешко успоставити контакт, ако је уопште и могуће. Чак и ако некоме пође за руком да пронађе потребног човека, одговор ће се најчешће свести на изговор: „Нисам сада у Москви, не могу ништа да урадим“, или: „Ја сам у Москви, али мој заменик је отишао код таште у село близу Самаре. Тамо телефонске линије не раде, а без њега не могу ништа да урадим“, итд. Вероватно, људе са стране тај наш „зимски сан“ може помало да иритира. Ја то у потпуности разумем.

Али зар су Срби по том питању бољи? Не да нису бољи, него су и гори. У прве две недеље јануара Срби и сами имају исто толико празника. Имају Божић, па онда своју славу, па иду на славу код кума, па код комшије, па код директора... Затим долази српска нова година, коју и ми у Русији такође обележавамо али далеко скромније, и не зовемо је „руска“ (утолико пре је не зовемо „српска“). Дакле, и код Срба има исто толико празника, с том разликом што се Срби претварају да у међувремену нешто и раде. Шта је боље – поштено руско dolce far niente, или узалудно упињање Срба да иду на посао и нешто раде између Божића и славе? Донедавно ми се чинило да је ово питање реторичко...

Мислим да је управо то оптерећење због великог броја празника у првим недељама јануара довело до конфузије у интервјуу који сам дао за српско издање једног листа популарног на Западу. Од редакције сам добио питања везана за посету Дмитрија Рогозина Србији, и одговорио сам како сам могао. А могао сам да одговорим на руском, а не на српском. У том тренутку сам био у својој викенд-кући, у насељу удаљеном 100 км од Москве, без уобичајеног брзог интернета, тако да сам одговоре на питања писао у телефон. Одговори су послати преводиоцу, овај је све брзо превео и текст је објављен. Чим сам видео тај интервју у штампаној варијанти схватио сам једну просту ствар: ипак би било боље да се и Срби почетком јануара одмарају, као што то раде Руси. После превода текст није нико погледао – ни новинар, ни лектор, ни коректор. Сувишно је и помињати да тај превод није ни мени послат на коректуру. Вероватно су сви много журили да стигну на славу.

Тако је бивши руководилац „Руских железница“ (РЖД) Владимир Јакуњин у тексту постао Јанукин (добро је што није Менухин), библијски цитат којим сам хтео да завршим свој „божићни“ интервју изгубио је сваки смисао јер је премештен тамо где му није место, итд.

Никога ни за шта не кривим. Знам да су криве славе. Како је могуће редиговати неки тамо интервју када ти је код куће постављена „совра” и чека те прасе?

Због тога, с обзиром да волим и поштујем српски народ, одлучио сам да изнесем своје мишљење о истој тој теми, али овога пута детаљно, у својој режији и на одличном српском језику – захваљујући колегама из „Руске речи“. Управо овај текст ја препоручујем свима који су заинтересовани.

Односи између Русије и Србије у свим могућим сферама заиста су постали интензивнији током претходне две-три године. Нећу погрешити ако кажем да ни са једном другом постсоцијалистичком земљом Централне и Југоисточне Европе у поменутом периоду Русија није развијала односе тако интензивно као са Србијом. Због чега је то тако? Звучи парадоксално, али на билатералне односе између Србије и Русије веома позитивно су утицале економске санкције – како оне које су уведене Савезној Републици Југославији 90-их година, тако и ове што је Запад данас увео Русији. Захваљујући економским санкцијама 1990-их у Србији су сачувани велики објекти за инфраструктурне инвестиције у сфери енергетике, нафтне, гасне и хемијске индустрије, металургије, рударства и саобраћаја. У тренутку када се Русија опоравила од шока „демократизације“ и тржишних реформи, тј. негде средином 2000-их, у Србији су руски инвеститори још имали у шта да улажу. У суседној Бугарској, на пример, у том тренутку је већ било далеко мање објеката за руске инвестиције. Грешка крупног руског бизниса састојала се у томе што смо ми у оном тренутку игнорисали српске медије и српски агро-индустријски сектор. Као што сви добро знате, главни инвеститори у српске медије и српску пољопривреду били су Немци и Аустријанци. Русији такве „ситнице“ у том тренутку једноставно нису биле занимљиве. Она се заинтересовала за металуршки комбинат, а некаква тамо издавачка кућа – шта ће нам то? Какав се тираж тамо може постићи, каква може бити зарада? Исто је важило и за пољопривреду – зашто да увозимо јабуке из Србије када имамо јабуке из Пољске које су нам ближе и ништа нису лошије? Шта ће нам српски сир када имамо француски и немачки? Економске санкције које је Русији увела већина европских земаља (али не и Србија) приморале су многе у Русији да се замисле... Воће и поврће, млечни производи и месне прерађевине из Србије у овом тренутку су невероватно тражена роба. У свакој московској продавници може се наћи бели сир из „Млекаре Шабац“, који се на руском зове „српски сир” („сербская брынза“). Можда он и није врхунског квалитета, али зато га има много. У појединим великим мрежама московских продавница може се купити сушено месо фирме „Златиборац“. Златиборска пршута је данас фактички потиснула италијанску пршуту, и карактеристично је да се нико не жали, сви су задовољни, јер српска пршута није ништа лошија. Мало је тежа ситуација са воћем и поврћем из Србије, јер се оно не може откупљивати у великим количинама с обзиром да су велики аустријски и други западни аграрни холдинзи унапред откупили све приносе за неколико наредних година. Већи део хладњача за складиштење пољопривредних производа у Србији такође припада Аустријанцима, Немцима и неким западним фирмама. Ако Русија хоће да увози воће и поврће из Србије у количинама које су Русима потребне, неопходно је да сама ствара у Србији сопствене центре за логистику, хладњаче и центре за прераду намирница које се брзо кваре (на пример малина, које је далеко лакше превозити у виду воћне каше или сока). Поред тога, руске банке треба да отворе кредитну линију за српске пољопривреднике како би они могли добијати позајмице на рачун будућих приноса, а не да зависе од прекупаца (када је реч о куповини пољопривредних производа унапред и под дампинг ценама у Србији су веома активни прекупци из Азербејџана). У Русији ће бити мало српског воћа и поврћа, иако је тржиште огромно, све док сви поменути моменти не буду узети у обзир.

Што се тиче медија, добро је познато коме припадају главна српска штампана издања, и мислим да нема потребе то понављати. Русија је пропустила тренутак када су српске радио-станице, новине и часописи могли да се купе „за мале паре“. Са друге стране, нећу открити неку велику тајну ако кажем да у Србији постоји одређени лоби који се свим силама труди да не дозволи Русији куповину српских медија. Не желим да помињем конкретна имена и да уперим прст у било кога, рећи ћу само да траг води на Запад. То је потпуно разумљиво, будући да ионако 70% српског друштва у овом тренутку подржава Путина и Русију, и то у условима када у Србији не постоје медији који припадају Русији. А шта ће бити ако се они појаве? Путинових присталица је и сада доста, а у том случају ће их бити неупоредиво више.

Што се тиче аутомобила FIAT Punto, који се склапа у Крагујевцу, Вучић је са Путином разговарао о могућности да Русија увози те аутомобиле као српске производе у оквиру споразума о бесцаринској трговини, и то за време своје претходне званичне посете Русији у лето прошле године. Путин му је тада одговорио да је то сасвим изводљиво, али треба утаначити детаље. Током последње Вучићеве посете Путин је опет поновио да нема ништа против да Русија увози „Фијатове“ аутомобиле, склопљене у Србији, у својству српских производа, уколико се то може легализовати. Међутим, Срби треба да схвате да им цела та прича са крагујевачким фијатима и њиховим извозом у Русију неће донети ништа добро. Русија има своју сопствену аутомобилску индустрију која прави лоше и непоуздане, али врло јефтине аутомобиле. Такође постоје јефтини аутомобили из Кине, и веома јефтини из Ирана. Ако би српски „Фијат“ могао да кошта као руска „Лада“, а да не буде лошијег квалитета, онда би то била добра шанса за Србе, јер би пола Русије прешло из „Ладе“ у „Фијат Пунто“. Међутим, Србија не може баш ТОЛИКО да спусти цене – за тако нешто би њена аутомобилска индустрија морала имати капацитете које имају Американци или Немци. У садашњој ситуацији, чак и поред споразума о бесцаринској трговини, док српски „Фијат“ стигне у Русију коштаће отприлике као амерички аутомобил који се склапа у Кореји или Русији, или корејски аутомобил који се склапа у Русији. Ако руски купац треба да бира између крагујевачког „Фијата“ и корејског „Шевролета“, он ће (нема љутње!) радије изабрати „Форд“ који се склапа у Русији, јер је квалитетнији и лакше га је сервисирати. Према томе, ја се не бих баш много уздао у успешан извоз српског „Фијата“ у Русију.

Што се тиче инвестиција у српску железницу, то је прилично замршена прича. Рекло би се да је Владимир Јакуњин још као директор РЖД обећао Србији прилично велику суму за реструктурирање железничких пруга. Током 6-8 година инвестирано је укупно две и по милијарде евра. Међутим, већ са првом траншом железничког кредита искрсли су неки проблеми. У претходном сусрету са Путином Вучић је рекао да су за то криви српско министарство саобраћаја и институција која је требало да припреми студију оправданости инвестиционог пројекта, да направи предрачун итд, и посебно је нагласио да су кривци већ кажњени. Затим је функцију директора РЖД напустио Владимир Јакуњин, а он је познати србофил – у више наврата је лично посетио Косово и све највеће српске манастире, организовао је достављање Благодатног огња у Београд, итд. Искрено речено, нисам сигуран да ће тај пројекат функционисати без Јакуњина. Колико ми је познато, у последњем Путиновом и Вучићевом сусрету није учињен некакав крупан корак у решавању судбине „железничког новца“. То питање и даље „виси у ваздуху“.

Што се тиче улагања у српску војну индустрију, проблем је у томе што је она у СФРЈ била организована тако да се практично ништа није склапало нити у потпуности производило на једном месту. У крагујевачку фабрику делови су стизали из Словеније и Босне, а у фабрику у Босни – из Србије и Македоније. Данашња српска војна индустрија је као део некакве слагалице која се никако не може склопити у једну целину без осталих делова – словеначког, хрватског и босанског. Због тога су и Русија, и, рецимо, Кина, опрезне када је реч о инвестирању у српску војну индустрију. Када би било могуће организовати неки концерн у чијем би саставу била војноиндустријска предузећа различитих република бивше Југославије, тада би инвеститора било напретек. Нажалост, тешко да је то данас могуће. Што се тиче испоруке руског оружја Србији, треба имати у виду да је Србија у зони којој НАТО посвећује посебну пажњу. Србија учествује у многим партнерским програмима са НАТО-ом, и руководство алијансе је у више наврата изјављивало да ступање Србије у НАТО није немогуће уколико буде испоштован низ услова. У таквој ситуацији је врло мала вероватноћа да ће НАТО дозволити Русији извоз савременог наоружања и борбене технике у Србију. Овде је кључна реч управо САВРЕМЕНОГ. Када је реч о транспортним хеликоптерима и камионима тегљачима, о којима је заправо и вођен разговор приликом последње Вучићеве посете Москви, тако нешто је могуће, јер то не представља директну опасност по НАТО.

И на крају ћу поменути политичка питања, међу којима су два по мом мишљењу најважнија. Да ли се Београд налази у руској сфери утицаја и како се у Русији доживљава принципијелна српска тежња за неутралношћу? Ово је врло клизав терен и зато треба јасно дефинисати термине. Србија се свакако налази у сфери руских интереса, и то се јасно види из свега напред реченог. Што се тиче сфере утицаја, Русија уопште не покушава да УТИЧЕ на политичку ситуацију у Србији.Американци су ти који воле такве игре: овај момак је много добар, а онај лош, овај је подлац али је наш, и зато ћемо њега подржати. Русија се не игра таквих игара, бар не на Балкану. Руси, уосталом, и немају потребе да се баве политичким интригама и хушкају једне народе на друге. Симпатије према Русији и заинтересованост за сарадњу са Русијом у Србији ни на који начин нису везане за политичке околности. То није политика, то је део националног менталитета, националног културног кода. Током последње године невероватно је порасла подршка Русији и Путину у Србији, и уопште свуда на Балкану. Мајице са Путиновим ликом у Београду се продају на сваком ћошку. Додуше, и раније их је било, али далеко мање. У Софији, на пример, пре само три године није било никаквих мајица са Путином, нити је ишта слично било коме тамо могло пасти на памет, а данас се и тамо мајица са Путином може купити лако као у Београду. То је свакако показатељ шта људи на Балкану мисле о руском лидеру, и узрок није у томе што су Руси почели да спроводе некакву нову политику на Балкану, него пре свега у мировној операцији руске армије у Сирији, као и у повратку Крима. Срби виде да се Русија најзад опоравила од Горбачовљеве „перестројке“ и Јељцинове „демократизације“, и да је поново постала једна од кључних сила у светској политици. Они у Путину виде јединог европског политичара који се не слаже са монополарним светом, наметнутим свима нама, са америчком хегемонијом, и који се активно и успешно бори против исламског тероризма. То у очима српског народа боље делује на имиџ Русије и његог лидера него било какав непосредни утицај и било какве политичке интриге. Надам се да ће тако остати и убудуће. Мада, заиста је потребан руски информациони ТВ канал у Србији, али о томе сам већ говорио.

Пар речи о српској „неутралности“. Не треба поистовећивати неутралност са ванблоковском политиком (несврстаношћу). Ванблоковска политика се састоји у томе што Србија није чланица ЕУ и НАТО-а, и то је свакако добро. То можемо видети, рецимо, на примеру извоза српских производа у Русију и руских у Србију. Што се тиче неутралности као фактора политичког живота унутар саме Србије, тј. као некакве политичке константе, то ми већ не делује тако добро. Запитајмо се може ли Србија уопште бити неутрална? Бивши лидер ДСС често је говорио да Србија треба да постане „мала Швајцарска на Балкану“. Тежња ка неутралности, не у смислу неприпадања неком блоку, него у смислу принципијелног неучествовања у светским конфликтима и идејним конфронтацијама, може допринети да Србија не постане „мала Швајцарска на Балкану“, него „мала Монголија на Балкану”. Код нас у Русији има много шала на рачун Монголије, а најпознатија гласи овако: Монголија је најнезависнија земља на свету јер од ње ништа не зависи. Србија треба јасно да се определи у чијем је она табору када се ради о принципијелним међународним питањима. Да ли је са онима који причају о демократији и људским правима, а истовремено дефакто подржавају „Исламску државу“, или са онима који се и поред међународне изолације боре против исламских екстремиста? По том питању се НЕ СМЕ бити неутралан, исто као што се не сме бити неутралан, на пример, ни по питању Косова. Или си за независност Косова, или си против ње. Не сме се и немогуће је по том питању бити „неутралан“. Према томе, да поновим: неприпадање Србије ниједном блоку је добро, а неутралност не само да није добра, него тешко да може бити и постигнута. Пут политичке „неутралности“, тј. свесног неучествовања у борби против исламског тероризма и екстремизма, конкретно ће довести до тога да од Србије остане само Београдски пашалук. Неутрални Београдски пашалук.

Није случајно у Новом Завету речено: „Ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих...” Те речи говоре управо о томе да има ситуација у којима је неутралност једнака злочину против самога себе и против сопствене бесмртне душе. Са тим речима ја честитам српским читаоцима протекле новогодишње и божићне празнике. Не сумњам да ће и код нас и код вас бити добро ако не заборавимо ко смо, где су извори наше културе и цивилизације и ко су наши традиционални пријатељи, а ко су непријатељи.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још: