Цена арктичког питања

Према процени Америчког геолошког завода (USGS ), на отвореном мору Северног леденог океана налазе се налазишта са 90 милијарди барела нафте, 1,669 трилиона кубних метара гаса и 44 милијарде барела гасног кондензата. То чини 13% неистражених светских резерви нафте и 30% гаса. Према подацима Руског географског друштва, „златне резерве“ поседује управо Русија. „У областима Арктика којима Русија већ располаже и на које полаже право налази се преко 250 милиона барела нафте и еквивалентних нафтних барела гаса, што чини 60,1% свих ресурса на Арктику“, наводи се у истраживању ове организације. За сада је веома тешко проценити тржишну вредност ресурса, све док се њихово постојање не потврди и док они не постану „резерве“.

„Златна“ нафта

Међутим, експлоатација нафтних налазишта у арктичким условима толико је скупа да се стручњаци са којима је портал Russia Beyond разговарао питају колико се (за сада) уопште исплати вађење нафте на Арктику.

Према прорачунима, које је Међународна агенција за енергетику извршила 2006, експлоатација нафте и гаса на Арктику је економски оправдана под условом да се за добијање једног барела утроши мање од 60 долара. У пракси су трошкови три до пет пута већи. „Трошкови експоатације арктичке нафте износе 200-300 долара по барелу“, изјавио је Алексеј Књижников, руководилац програма за екологију у енергетици Светске фондације за природу (World Wildlife Fund). То се објашњава тиме што арктички услови експлоатације захтевају коришћење посебних технологија и подразумевају додатне трошкове. „Вађење нафте и гаса на отвореном мору на дубини од 200-300 метара и на удаљености од 650-750 km од обале носи са собом велики број тешкоћа. Ни радници за платформу се не могу лако наћи, а цевовод се тешко може спровести по дну“, објашњава партнер и аналитичар агенције „RusEnergy“ Михаил Крутихин. Изградња нафте платформе на Арктику би, према процени Крижњикова, коштала 5-6 милијарди долара.

Русија засада без конкуренције

Зато не изненађује што стране нафтне компаније не журе да се прикључе арктичкој нафтној авантури. „Тренутно Русија једноставно нема конкурената на Арктику“, истиче Михаил Крутихин. Компанија „Shell“ је већ обуставила бушења. Да одложи своје планове навело ју је Министарство унутрашњих послова САД, које је открило недостатке у систему за херметизацију и контролу гасова који се приликом бушења ослобађају у атмосферу. Компаније BP и „Росњефт“, пошто су после пет година рада сазнале да су ресурси на налазишту „Сахалин-4“ знатно мањи него што се очекивало, одустале су од овог пројекта. Срећу је 2011. окушала и компанија „Cairn Energy“. Она је, наиме, уложила милијарду долара у геолошка испитивања поред обала Гренланда, али није пронашла залихе нафте. Они који се ипак одлуче да се упусте у експлоатацију на Арктику чине то заједно са руским концернима. Тако кинески CNPC планира да учествује у пројекту „Јамал СПГ“ руског произвођача гаса „Новатек“, а у конзорцијум са „Новотеком“ ући ће француска компанија „Total“.

Јасно показивање намера

Русија је тренутно једина земља која је спремна да се озбиљно бави експлоатацијом на Арктику, и то без одуговлачења. Влада РФ је 2012. размотрила програм експлоатације континенталног шелфа (приобалног појаса под морем) до 2030. У фебруару 2013. председник Владимир Путин је потписао „Стратегију развоја Арктичке зоне Руске Федерације и националне безбедности за период до 2020“. Премијер Дмитриј Медведев процењује да ће Русија за 17 година са Арктика добијати по 66,2 милиона тона арктичког гаса и 230 милијарди кубних метара гаса.

Са циљем да јасно покаже озбиљност својих намера на Арктику, РФ је почела да појачава војно присуство у овом региону. Формиране су арктичке бригаде моторизоване пешадије, на Новој Земљи су постављене јединице ПВО, успостављени су аеродроми за бомбардере. Како Западу увођење ових мера не би промакло, тешка нуклеарна крстарица „Петар Велики“ је у августу 2013. извела показне маневре. Био је то први војни брод који је прошао Северним морским путем сам и без ледоломаца. Запад је то приметио, али нису уследиле никакве реакције. Стручњаци сматрају да, иако Норвежани и Американци не могу да дочекају да се домогну блага фосилних горива, први корак препуштају Русији. Управо она на својој територији и од својих средстава треба да сазна колико ће коштати арктички нафта и гас.

Росијскаја газета. Сва права задржана.