Како се Европа „навукла“ на совјетски гас

Радници на гасоводу Оренбург, западна граница СССР-а.

Радници на гасоводу Оренбург, западна граница СССР-а.

Е. Котљаков/Sputnik
САД су чиниле све што је било у њиховој моћи да осујете сарадњу између Москве и европских земаља у трговини гасом. Међутим, управо је совјетски гас допринео бурном економском развоју Европе.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи


Први совјетски гас се у Европи појавио одмах по завршетку Другог светског рата. Од 1946. године мања количина ове сировине почела је да пристиже у Пољску, а током 1950-их су се Варшави придружиле и друге савезнице Москве у социјалистичком блоку.

1960, гасовод Бухара, Урал

Улога СССР-а као гасне силе нагло је порасла током 1960-их, када су откривена и индустријализована огромна налазишта попут Уренгојског у Западном Сибиру. Пут запада су кренуле разгранате мреже цевовода повећаног капацитета („Братство“), али оне у почетку нису излазиле изван граница Источног блока.

Уренгојско гасно поље, 1978.

Земље Западне Европе су у међувремену ушле у период бурног индустријског развоја и биле су крајње заинтересоване за јефтину совјетску сировину. Европа је у Москви видела далеко стабилнијег трговинског партнера него у земљама Блиског истока, где је ситуација у оно време била стално узбуркана.

Заваривање цеви на гасоводу Оренбург, западна граница СССР-а, 1976.

Политичке несугласице између Истока и Запада биле су озбиљна препрека за развој уносне економске сарадње у купопродаји гаса, и зато је Аустрија због свог „неутралног“ статуса била прва западноевропска земља са којом је Москва склопила уговор.

Потписивање уговора о испоруци природног гаса из СССР-а у Аустрију. 1968.

Совјетски „Союзнефтеэкспорт“ и аустријска компанија Osterreichische Mineralolverwaltung OMV потписали су 1968. године уговор о испоруци 142 милиона кубних метара гаса годишње. Тако је лед пробијен и већ наредне године је Москва после Беча склопила уговоре и са Италијом и Француском.

Први гас у Баумгартену.

Западна Немачка није имала довољно сировина за индустрију која се интензивно развијала, па је временом она постала најважнији партнер СССР-а у сфери трговине гасом. Према уговору „гас – цеви“ склопљеном 1970. године, западнонемачке компаније су у замену за гас испоручивале СССР-у челичне цеви великог пречника и високог квалитета (које су у то време производили само Немци и Јапанци). Од тих цеви су и прављени гасоводи кроз које је јефтино гориво стизало из Сибира.

Уговор о испоруци Совјетског природног гаса Немачкој, 1975 г. Природни гас, СССР, гасовод у Украјини, зима.

Од првог дана изласка СССР-а на гасно тржиште Западне Европе САД су се трудиле да га потисну са тог тржишта. Вашингтон је упозоравао своје европске савезнике да тако могу постати зависни од совјетских енергената и позивао их да зауставе економску експанзију комуниста, обећавајући да ће вишекратно увећати испоруке угља и предлажући им да потпуно пређу на норвешки гас. Европљани су, међутим, сматрали да све те алтернативе много коштају и не могу бити реализоване.

15. јун 1975, Совјетски Савез, Кијев: на изградњи гасовода у близини града Таљное. Линија „Пријатељство“ је била централни омладински пројекат Слободне немачке омладине 1970-их.

Стога су Американци 1981. године покренули прави гасни рат против СССР-а, противећи се изградњи гасовода „Уренгој – Помари – Ужгород“. Тај гасовод су градили совјетски стручњаци, али новцем од европских кредита. Биле су планиране две линије са укупним протоком од 60 милијарди кубних метара годишње.

Демонстранти испред пољског конзулата у Њујорку који траже ембарго на совјетски гасовод, 31. август 1982.

Америка је увела ембарго на испоруку своје нафтно-гасне опреме Совјетском Савезу. Забрана је важила и за западноевропску и јапанску опрему у којој су коришћене америчке технологије и компоненте. На крају је уместо две направљена само једна линија капацитета 32 милијарде кубних метара годишње.

Траса природног гаса у близини Городенке. Варилац у акцији. 1982/1983.

И поред противљења Вашингтона, испорука совјетског природног гаса Европи се за 20 година увећала 35 пута. Крајем 1980-их је већ 15% укупног гаса који је трошила Француска потицало из СССР-а, а у Немачкој се тај показатељ попео на 30%. Тако је Совјетски Савез обезбедио Европи бурни економски раст, и уједно зависност од испорука сибирског гаса.

Јуриј Барановски (лево), директор за извоз совјетског гаса, и Клаус Лизен (десно) из Извршног одбора Ruhrgas AG потписали су 20. новембра 1981. уговор о испоруци совјетског гаса у Немачку.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“