Како се Европа „навукла“ на совјетски гас

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Први совјетски гас се у Европи појавио одмах по завршетку Другог светског рата. Од 1946. године мања количина ове сировине почела је да пристиже у Пољску, а током 1950-их су се Варшави придружиле и друге савезнице Москве у социјалистичком блоку.

Улога СССР-а као гасне силе нагло је порасла током 1960-их, када су откривена и индустријализована огромна налазишта попут Уренгојског у Западном Сибиру. Пут запада су кренуле разгранате мреже цевовода повећаног капацитета („Братство“), али оне у почетку нису излазиле изван граница Источног блока.

Земље Западне Европе су у међувремену ушле у период бурног индустријског развоја и биле су крајње заинтересоване за јефтину совјетску сировину. Европа је у Москви видела далеко стабилнијег трговинског партнера него у земљама Блиског истока, где је ситуација у оно време била стално узбуркана.

Политичке несугласице између Истока и Запада биле су озбиљна препрека за развој уносне економске сарадње у купопродаји гаса, и зато је Аустрија због свог „неутралног“ статуса била прва западноевропска земља са којом је Москва склопила уговор.

Совјетски „Союзнефтеэкспорт“ и аустријска компанија Osterreichische Mineralolverwaltung OMV потписали су 1968. године уговор о испоруци 142 милиона кубних метара гаса годишње. Тако је лед пробијен и већ наредне године је Москва после Беча склопила уговоре и са Италијом и Француском.

Западна Немачка није имала довољно сировина за индустрију која се интензивно развијала, па је временом она постала најважнији партнер СССР-а у сфери трговине гасом. Према уговору „гас – цеви“ склопљеном 1970. године, западнонемачке компаније су у замену за гас испоручивале СССР-у челичне цеви великог пречника и високог квалитета (које су у то време производили само Немци и Јапанци). Од тих цеви су и прављени гасоводи кроз које је јефтино гориво стизало из Сибира.

Од првог дана изласка СССР-а на гасно тржиште Западне Европе САД су се трудиле да га потисну са тог тржишта. Вашингтон је упозоравао своје европске савезнике да тако могу постати зависни од совјетских енергената и позивао их да зауставе економску експанзију комуниста, обећавајући да ће вишекратно увећати испоруке угља и предлажући им да потпуно пређу на норвешки гас. Европљани су, међутим, сматрали да све те алтернативе много коштају и не могу бити реализоване.

Стога су Американци 1981. године покренули прави гасни рат против СССР-а, противећи се изградњи гасовода „Уренгој – Помари – Ужгород“. Тај гасовод су градили совјетски стручњаци, али новцем од европских кредита. Биле су планиране две линије са укупним протоком од 60 милијарди кубних метара годишње.

Америка је увела ембарго на испоруку своје нафтно-гасне опреме Совјетском Савезу. Забрана је важила и за западноевропску и јапанску опрему у којој су коришћене америчке технологије и компоненте. На крају је уместо две направљена само једна линија капацитета 32 милијарде кубних метара годишње.

И поред противљења Вашингтона, испорука совјетског природног гаса Европи се за 20 година увећала 35 пута. Крајем 1980-их је већ 15% укупног гаса који је трошила Француска потицало из СССР-а, а у Немачкој се тај показатељ попео на 30%. Тако је Совјетски Савез обезбедио Европи бурни економски раст, и уједно зависност од испорука сибирског гаса.