„За мене се често говори да сам ’први милионер’“, рекао је Вадим Туманов у интервјуу 2015. године. „Ја сам, наравно, много зарађивао јер чак и обични „задругари“, где год да су радили, зарађивали су више него секретари обласних комитета партије! И секретари су били крајње револтирани због тога“.
Борис Јељцин у посети задрузи „Градитељ“ („Строитель“). Са десне стране Николај Травкин и шеф задруге Вадим Туманов.
Семјон Мајстерман, Дмитриј Соколов/TASSВадим Туманов је био познати руководилац задруге копача злата под називом „Печора“, а таквих задруга је било много. Само задруге које је основао Туманов ископале су више од 500 тона злата (током 1960-их је СССР вадио око 150-170 тона злата годишње, и значајан део тог посла су обављале Тумановљеве задруге). Задруга „Амур“ коју је основао Туманов још увек постоји и функционише на руском Далеком истоку.
Задруге су биле полуформалне групе радника или колективи који су постојали свуда у економији СССР-а. Производиле су намештај и играчке, обављале су сезонске послове попут риболова, жетве, брања јестивих бобичастих плодова, итд. Наравно, задруге копача злата су имале најуноснији посао. Оне су биле потребне држави јер су само искусни копачи могли ефикасно да ваде злато. Задруге су постојале све до 1980-их.
Радници на испирању злата у задрузи// Добијено злато.
Василиј Шумков/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru; Анатолиј Галушко/ТАССКолико су зарађивали радници у Тумановљевим задругама? Радили су по сменама које трају 12 часова, најчеће у тешким условима, без слободних дана, и зарађивали су око 10.000 рубаља у сезони (3-4 месеца). То је била огромна зарада, с обзиром да су министри званично примали 1.000 рубаља месечно (после уплате пореза).
Председник Извршног одбора Московског градског већа Владимир Фјодорович Промислов испред улаза у Градско веће Москве.
Валериј Шустов/SputnikОбично су богаташи у СССР-у били функционери Комунистичке партије. Свако је поредио своју плату са платама партијских руководилаца. Функционери партије су били богатији од „обичних“ државних функционера. Министар у влади СССР-а је примао око 1.000 рубаља, а исто толико су зарађивали и секреетари Централног комитета КПСС-а (мада је њихов ранг фактички био нижи од министарског). Генерални секретар Централног комитета КПСС-а је примао 1.500 рубаља месечно (на тој функцији су били, на пример, Никита Хрушчов, Леонид Брежњев и Михаил Горбачов).
Колико је зарађивао обичан совјетски радник?
Просечна плата у СССР-у током 1970-их и 1980-их износила је око 150 рубаља месечно. Радници нижег ранга (радници на утовару и истовару робе, медицинске сестре, продавци, чистачице, ноћни чувари, домари, итд) добијали су око 70-80 рубаља месечно. Учитељи, лекари, возачи камиона и стругари примали су 120-150 рубаља, а инжењери од 130 до 220 рубаља. Плата угледног и искусног радника у производњи могла је износити и 300-350 рубаља, док је директор фабрике примао 300-450 рубаља месечно.
Људмила Зикина, народна уметница СССР-а.
Виктор Великжањин/TASSПознатим певачима, музичарима и извођачима била су отворена сва врата у СССР-у. Тада није било много естрадних звезда, па су сви они живели веома луксузно.
Певаче, музичаре и друге извођаче је званично плаћала држава, тако да су они зарађивали у складу са својим статусом. Заслужни естрадни уметници совјетских република, и утолико пре заслужни естрадни уметници СССР-а, могли су зарадити и по 40 рубаља за један концерт, што је била трећина инжењерске плате. Народни уметници су зарађивали још више. Али званична зарада није чинила сав њихов приход, јер су они добијали и поклоне. На пример, певачица Људмила Зикина је од Гејдара Алијева, потпредседника владе СССР-а, добила огрлицу са 127 брилијаната.
Званичне плате певача и других естрадних уметника биле су знатно мање од њихових стварних прихода. Владимир Висоцки је за један концерт званично примао свега 11,5 рубаља, а сваки илегални или незванични наступ му је доносио 500 и више рубаља. Са друге стране, он је и као глумац примао прилично велику плату. За улогу Арапина Петра Великог у истоименом филму Висоцки је, наводно, добио 3.450 рубаља.
Писац Сергеј Михалков током сусрета са децом у Кијевској регионалној дечјој библиотеци.
В. Степањенко/TASSПримања писаца и песника у СССР-у састојала су се од њихових хонорара и уједно од ауторског процента за сваки продати примерак књиге, што значи да је богатији био аутор који се штампа у већим тиражима.
Хонорари су у зависности од ауторовог статуса варирали од 250 до 800 рубаља за 23-25 страница штампаног текста. Међутим, главни приход је био од процента који аутор добија за сваки продати примерак књиге. Сергеј Михалков, дечији песник и аутор текста химне СССР-а, био је познат као можда најбогатији совјетски писац. Укупан тираж његових књига премашио је 300 милиона примерака.
Писац Алексеј Николајевич Толстој.
Михаил Озерски/SputnikДрамски писац Анатолиј Барјанов, за кога данас нико није ни чуо, добио је 1949. године 920.700 рубаља на име хонорара за постављање на сцену своје драме „На другој страни“. Ради поређења, „Победа“ је током 1950-их био најлуксузнији совјетски аутомобил, а он је коштао око 15.000 рубаља.
Па ипак, писци, песници и драматурзи су само условно били власници те имовине. Као „званично признати“ ствараоци и чланови Удружења писаца и других удружења стваралаца они су имали право да користе корпоративне санаторијуме, добијали су државне виле и простране станове, али сав тај луксуз им је могао бити одузет за трен ока, ако би писац пао „у немилост“ руководства Комунистичке партије.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
