„Ё“ – најчудније слово руске азбуке

У свом презимену ја имам слово „ё [јо]“, али га нигде нема у мојим званичним документима. Правилно би било да се на енглеском напише Zubachyova (или Зубачёва на руском), али у документима није тако.

У мом првом пасошу је писало „Zubacheva“, исто као и у пасошима мојих родитеља. Ми никада нисмо покушавали да изађемо из тог зачараног круга јер делује да је то сувише тежак задатак (само замислите како изгледа мењати сва своја документа, и то у Русији).

Мени лично је једини проблем био у погрешном изговарању мога презимена на јавним наступима, у школи и на универзитету. Може се рећи да сам по том питању имала среће, јер неусклађеност имена у различитим документима једне особе може стварати много главобоље у државним службама, где се гледа свако слово.

Био је ове године случај када је мајци троје деце из Калињинграда ускраћена помоћ државе која јој по закону припада јер је њено презиме различито написано у дечијим крштеницама. У једној је писало „е [је]“, а у другој „ё [јо]“.

И то је само један случај, а има их много. Било да се ради о помоћи трудницама, о пензији, наслеђу или било којом другом захтеву поднетом званичним установама, неусклађеност презимена готово увек подразумева одбијање молбе, што даље проузрокује још више „папирологије“ и изгубљеног времена.

Најмлађе слово руске азбуке

Слово „ё [јо]“ појавило се пре 235 година и самим тим је најмлађе слово руске азбуке. У 18. веку „јо“ које се већ неколико векова изговарало у народу и постепено се почело изговарати и у књижевном језику.

Кнегиња Јекатерина Дашкова је предложила да се у руско писмо уведе специјално слово „ё [јо]“ и да се њиме означи поменути изговор. То слово се користило уместо старог „io“, којим се раније тај изговор обележавао. Руска академија и други јавни посленици (међу њима и писац Николај Карамзин) подржали су 1783. године ово слово, тако да се оно од тада користи.

Па ипак, „ё“ није одмах увршћено у азбуку, тако да његова употреба није била обавезна. Многи су стављали тачке изнад „е“ само у често коришћеним речима, или уместо тачака црту, да укажу на правилан изговор и уштеде време потребно за писање. Исто је важило и касније, када су текстови већином почели да се уносе у рачунар (тачке су се морале уносити засебно).

Стаљиново завештање

Претпоставља се да је „ё [јо]“ постало званично слово руске азбуке током 1940-их захваљујући Јосифу Стаљину.

У совјетском периоду је слово „ё“ стално привлачило пажњу. Легенда каже да се 1940-их Јосиф Стаљин наљутио када је видео документ у коме су презимена његових генерала написана са „е [је]“ уместо са „ё [јо]“. Већ сутрадан су новине (пре свих „Правда“) почеле да користе „ё“ у својим текстовима.

Захваљујући Стаљиновој одлучности и бризи о најситнијим детаљима 1942. године је издат указ о обавезном коришћењу слова „ё“ у школама, и од тада је ово слово увек присутно у руској азбуци. Затим су 1956. године објављена правописна правила у којима се прописује обавезно коришћење слова „ё“. Према правилима, „ё“ треба користити у три случаја: да се избегне двосмисленост [на пример, „передохнём“ значи „одморићемо се“, а „передохнем“ значи „помрећемо“], или на руском „поем“ [„јешћу“] и „поём“ [„ми певамо“], да се скрене пажња на писање непознате речи, и најзад, у настави и уџбеницима. Та правила постоје и данас и она се посебно поштују у штампаним издањима. Па ипак, временом је држава све мање контролисала поштовање овог правила, тако да су штампарије све више избегавале коришћење слова „ё“ због техничких потешкоћа. У суштини, и данас је примена овог слова необавезна.

И даље нема чврстих правила

Према научним истраживањима (линк на руском), у руском језику има око 13.500 речи које се пишу словом „ё [јо]“, а поред тога 2.750 презимена и 1.650 имена са тим словом. Има на стотине случајева када се два презимена разликују једно од другог само по слову „е [је]“ и „ё [јо]“. На пример, постоје Лежнёв (Лежњов) и Лежнев (Лежњев), Дёмин (Дјомин) и Демин.

Па ипак, у правном смислу не постоји прецизна дефиниција коришћења слова „ё [јо]“ у именима и презименима, што значи да они људи којима у документима нису усклађени подаци имају две могућности да реше тај проблем. По речима Владимира Шалајева, правника из адвокатске фирме БМС, ти људи морају по закону да поднесу жалбу на онога ко одбије да прихвати њихове документе, или да унесу измене у документе у матичној служби или суду. Све то не одузима много времена и не кошта много, али се људима увек чини да је то велико малтретирање и губљење времена.

Неки пишу, а неки не

Већ дуго се воде дискусије о статусу овог слова. Неки кажу да то није много важно питање и да се ништа неће озбиљно променити ако коришћење слова „ё“ и даље не буде обавезно.

„Мени је слово ’ё’ заиста драго, али ја као лингвиста схватам да је значај овог питања преувеличан“, рекао је Иља Уткин, сарадник Универзитета „Висока школа економије“. „То слово је старо 200 година, и ако за то време није постало обавезно у руским текстовима, онда то значи да се ништа озбиљно неће догодити са језиком, друштвом или културом уколико и даље остане тако“.

„Борба за ’ё’ је бесмислена, исто као и борба против њега“, сматра руски дизајнер Иља Бирман. „Ако вам се допада пишите га, а ако не онда немојте. Мени се допада и ја га пишем, јер не видим зашто не бих то чинио. Човек који зна руски језик уме да прочита реч и са овим словом и без њега“.

Са друге стране, присталице обавезнијег статуса овог слова не схватају зашто треба штедети мастило и папир ако су само две тачке довољне да многима учине живот једноставнијим.

„У данашњем свету где доминирају компјутери, претрага на итернету може дати непредвидив резултат ако тражите конкретног човека са именом и фотографијом. Ко зна како су његови лични подаци унети у базу података. Да ли су програмери предвидели тај проблем?“, пита се Николај Шумски, оснивач групе „За Ё“, у водећој руској друштвеној мрежи ВКонтакте. „Ситуација се може додатно погоршати транслитерацијом. Русима није проблем када виде варијацију ’ Artyom / Artem’, али се странци у томе тешко сналазе.“

Немогуће је разумети хиљаде речи које садрже „ё“ уколико се том слову не додели пуноправни статус, сматра коаутор књиге „Два века руског слова Ё. Историја и речник“, Јевгениј Пчелов, доцент руског Државног хуманистичког универзитета.

„Апсурдно је мислити да људи који говоре руски схватају где треба написати слово ’ё’, а где не треба. У противном не би било погрешног изговора као у случају речи ’свёкла’ (’цвекла’) или у речи ’афёра’ (’афера’), где се често изговара ’ё’ иако не би требало“, објашњава он. „Ако се допусти да се ово слово пише или не пише по сопственом нахођењу, онда га највероватније скоро нико неће писати“.

Због тога Пчелов тврди да примена слова „ё“ у савременој пракси мора бити обавезна, бар из поштовања према руском језику и културном наслеђу.