Генерал Корнилов – човек који је могао да заустави бољшевике 1917. године

Пре сто година је у Русији дошло до великих турбуленција. Чудан државни систем је настао када је монархија свргнута у Фебруарској револуцији 1917. године. Привремена влада је формално управљала земљом, али је дефакто морала да се надмеће са Совјетима (изборним органима које су чинили радници, војници и сељаци), а њих су подржавали ултралевичарски настројени бољшевици. Такво двовлашће је довело до анархије.

Поврх свега, Русија је била у рату са Немачком, а ситуација на фронту је била тешка. Војници су били уморни од рата и нису били заинтересовани за наставак борбених дејстава. Нова влада је забранила смртну казну и батинање у армији, тако да официри нису више могли одржати дисциплину. Русија је трпела поразе у биткама.

Бољшевици су у јулу покушали да заузму власт у Петрограду (данас Санкт Петербург), али је Привремена влада угушила устанак. Међутим, крајем лета је атмосфера и даље била напета, и тада је генерал Лавр Корнилов ушао „у игру“.

Ко је генерал Корнилов?

Корнилов је био син обичног козака, а до чина генерала је доспео захваљујући сопственом труду и храбрости. Учествовао је у Руско-јапанском рату (1904-1905) и руководио дивизијом у Првом светском рату, да би у јулу 1917. године био постављен за врховног команданта.

Корнилов је као ратни херој био веома популаран. Високи официри који су га подржавали, попут генерала Антона Деникина, будућег Корниловљевог колеге и лидера „Белог покрета“, поштовали су га као племенитог и талентованог човека. Са друге стране, скептици су сумњали у Корниловљеве војне и политичке способности. Генерал Михаил Алексејев је чак рекао да „Корнилов има лавље срце, али овчију главу“.

Лавр Корнилов је у политичком смислу био десничарски настројени патриота, презирао је левичаре и сматрао је да они кваре Русију и њену армију. Није волео чак ни умерене социјалисте попут Александра Керенског, који је тада био на челу Привремене владе. Што се тиче крајње левичарски настројених бољшевика, Корнилов је био спреман да их све повеша.

Да ли је влада планирала пуч?

Керенски такође није волео бољшевике јер су они највише угрожавали власт његове владе. Са друге стране, плашио се и Корнилова. Суочен са проблемима и са десне и са леве стране Керенски је чинио све што је могао како би одржао равнотежу и задржао власт у својим рукама. Данас је јасно да у томе није успео.

Постоје различита мишљења о томе шта се догодило пре него што је Корнилов наредио својим трупама да заузму Петроград. По мишљењу Корниловљевих присталица, узрок је био Керенски, који је замолио армију да заузме град и да се сурово обрачуна са Совјетима и бољшевицима.

Сам Керенски је у својим мемоарима одбацивао такво мишљење. Он је инсистирао на томе да је генерал покушао да изврши пуч како би успоставио сопствену диктатуру. Историчари се још увек расправљају о томе ко ту говори истину, а ко не. Александар Рабинович, аутор књиге „Бољшевици долазе на власт: Револуција 1917“, каже да Керенски може бити кривац за Корниловљев покушај пуча, с обзиром да му је он свакако био претпостављени.

Акција и реакција

Генерал Корнилов је 9. септембра 1917. године био стациониран у Могиљеву (у данашњој Белорусији) где се налазио Генерални штаб. Он је наредио да Трећи корпус генерала Александра Кримова опколи Петроград. Очекивало се да ће официри у граду имитирати побуну бољшевика, и у том случају би армија, под изговором да заводи ред, требало да уђе и заузме град, да ликвидира крајње левичарски настројене снаге и успостави диктатуру.

Сутрадан је Керенски јавно наредио Корнилову да заустави трупе и да поднесе оставку. Генерал је такође јавно одговорио да је влада под утицајем неодговорних снага и зато он нема намеру да се повлачи и да се потчини наређењу Керенског. Тада је овај назвао Корнилова издајником.

Корниловљеве трупе су наставиле да се приближавају Петрограду. Неколико генерала је писало Корнилову да су му лојални и једва чекају сукоб са Совјетима и бољшевицима. Са друге стране, престонички гарнизон је остао лојалан влади. Русија је била на ивици грађанског рата.

Потпуни неуспех

Бољшевици су видели да се њихови непријатељи, Корнилов и Керенски, сукобљавају, па су мало оклевали. Али могућност да армија опколи Петроград партија је доживела као озбиљну опасност. „Борићемо се против Корнилова“, рекао је Лењин. „Али не да бисмо подржали Керенског, него да покажемо његову слабост“. Левичари су све своје снаге усредсредили на борбу против Корнилова као најјаче контрареволуционарне снаге. Керенски је био принуђен да прихвати тај савез, и због тога је пустио неколико бољшевичких лидера из затвора.

Ови су брзо мобилизовали петроградске раднике и војнике, што је помогло да се заустави Кримовљев трећи корпус. Железничари су блокирали пруге које воде у престоницу, а телеграфисти су пресекли везе за комуникацију имеђу јединица.

Агитатори су говорили да војници пуцају у раднике и сељаке, а официри нису имали начина да зауставе ту пропаганду. Убрзо затим су војници коначно изјавили лојалност Привременој влади, тако да је 12. септембра Корниловљев неуспех већ био очигледан. Генерал је ухапшен.

Била је то „Пирова победа” Керенског. Он је избегао опасност са десне стране, али су зато његови непријатељи са леве стране (који су га у суштини спасли од армије) постали далеко популарнији и утицајнији. Након непуна два месеца они су преотели власт у Петрограду и више је нису пуштали из руку.