На седници Генералне скупштине УН 1951. године било је прилично „вруће”. Хладни рат је био у јеку, а тензија је све више расла. Саветник делегације Костарике Теодоро Б. Кастро одржао је говор у коме је искритиковао совјетско мешање у унутрашње послове Централне Америке.
Кастро је говорио толико упечатљиво и озлојеђено да су га прозападни делегати поздравили овацијама, а Андреј Вишински, министар спољних послова СССР-а, рекао је за њега да је „пас чувар империјализма“. Вишински није могао ни претпоставити да је Кастро заправо био грађанин Совјетског Савеза и врхунски тајни агент.
Његово право име је било Јосиф Григулевич. Рођен је 1913. године у Вилњусу (данашња Литванија). Како је онда доспео у УН у својству делегата Костарике?
Млад и црвен
Григулевич је рођен у сиромашној караимској породици (Караими су огранак јудаизма) у Пољској. Још у младости је постао ватрени комуниста. Са 17 година је ступио у Пољску комунистичку партију, а затим је ухапшен и затворен, да би почетком 1930-их побегао из земље.
Као левичарски активиста Григулевич је најпре студирао у Сорбони, а затим се преселио у Аргентину. Када је 1936. године у Шпанији почео грађански рат, где су се левичарски настројени републиканци борили против десничара Франциска Франка, Григулевич је пожурио да се придружи својим друговима на бојном пољу. У Шпанији су га Совјети врбовали да ради за њих као тајни агент.
Википедија
Лов на Троцког, борба против нациста
Како је у једном интервјуу потврдила Григулевичева ћерка Надежда, њен отац је после Шпаније отишао у Мексико где је планирао убиство Лава Троцког, Стаљиновог најљућег непријатеља. По плану су на томе радиле две самосталне групе агената, а Григулевич је био у мање успешној групи.
Покушај убиства предузет у мају 1940. године био је неуспешан. Агенти су изрешетали собу Троцког, али се 60-годишњи политичар сакрио испод кревета и остао неповређен (након два месеца Рамон Меркадер је успео да убије Троцког). Када је почео Други светски рат, Григулевич се посветио борби против Хитлерових присталица у Латниској Америци, углавном у Аргентини.
Аргентина званично није била савезница Немачке, али ју је снабдевала, а Григулевич се свим силама трудио да спречи транспорт робе. Окупио је велику групу (око 200 људи) и организовао саботаже бродова. Ова група је опљачкала око 150 бродова упућених у Немачку. После серије експлозија повезаних са крађама аргентинска влада је обуставила трговину са Рајхом.
Полиглота
По мишљењу историчара Владимира Чикова, „Григулевич је без проблема говорио и размишљао на 10 језика“, почев од литванског и пољског, па све до француског, шпанског и португалског. Посебно је добро глумио Латиноамериканце, и заиста је изгледао као један од њих. Увек је био дружељубив и уливао је људима поверење.
Можда је то и било пресудно у његовој невероватној дипломатској каријери у Костарики. Спријатељио се са бившим председником Хосеом Фигересом Ферером (који је, наравно, сматрао да је овај његов сународник). Када је помогао Костариканцима у пословању са Италијом, Григулевич (или Теодоро Б. Кастро) именован је 1952. године за амбасадора у овој земљи, а такође у Ватикану и у Југославији.
Тешко да се од једног тајног агента може очекивати да постигне нешто више. Користећи пуно поверење капиталиста у целом свету (чак је и совјетски амбасадор у Италији рекао да је Кастро „непријатељ СССР-а“ и „реакционар“), овај агент је слао у Москву податке од непроцењиве вредности. Поред тога, врбовао је око 200 страних држављана.
Прекид каријере обавештајца
На велику жалост совјетске обавештајне службе Кастро није дуго остао у Италији. Враћен је у Москву 1956. године, и то по хитном поступку.
Леонид Паладин / RIA Novosti
После Стаљинове смрти 1953. године и борбе за власт која је затим уследила нове власти су многе агенте третирале као непоуздане. Тако се завршила Григулевичева несвакидашња шпијунска и дипломатска каријера.
По повратку је за њега почео нови живот. Григулевич је постао историчар и академик. Написао је тридесетак књига које се тичу Латинске Америке, као и историје хришћанства. Нико од његових нових колега није знао за његову прошлост, али су га сви поштовали као научника. Григулевич је водио миран живот. Умро је 1988. године, само пар година пре смрти државе којој је служио.