„Од гнева Нормана избави нас, Господе“. Речи ове молитве (која је вероватно апокрифна) ефектно дочаравају терор који су Европљани трпели за време варварских напада Викинга у раном средњем веку (крај 1. миленијума наше ере). Викинзи су пар столећа терорисали Енглеску, Шкотску, Ирску и друге земље. Међутим, у Источној Европи је ситуација била знатно другачија. Источнословенска племена не само да се нису плашила Викинга (или Варјага, како су их звали) него су их чак и позивали да дођу. Скандинавци су били плаћени војници, а словенски кнезови су многе Варјаге примали у своју свиту.
Како су се помешали Варјази и Словени?
Међу словенским кнезовима се водила непрекидна борба за контролу главног града Кијева. Кнез Владимир, који је увео хришћанство у Русији, искористио је подршку Варјага приликом заузимања Кијева 979. године. Према старим летописима, Варјази су временом постали терет (понајвише зато што су тражили много за своје услуге, тј. тражили су да им сваки становник Кијева плати одређену суму), а Владимир је одлучио да их пошаље у Византију. Претходно је, ипак, послао саопштење византијском императору и упозорио га да не дозволи Варјазима да остану као војна јединица у главном граду империје јер могу постати опасни.
Public Domain
По мишљењу појединих историчара, тада је на византијском царском двору постојао бар један одред који су чинили Варјази, мада није јасно да ли су ти Скандинавци били исти они Викинзи које је Владимир послао.
Са друге стране, односи између Словена и Варјага нису увек били хармонични. На такав закључак у извесном смислу упућује прича о оснивању руске државе. Према старим летописима, Словени су позвали у Новгород варјашког кнеза Рјурика са дружином. Поједини руски историчари сматрају да је Рјурик позван као плаћени војник и војсковођа, али је затим организовао државни преврат, збацио локалне старешине и почео да влада северним словенским земљама.
Касније је династија успоставила контролу над свим староруским територијама. Објашњавајући како се то догодило руски историчар Василиј Кључевски се позвао на белешке једног јеврејског путописца из 10. века. Он је написао да поједина северна племена „која су успоставила контролу над Словенима, још увек живе међу њима, примила су њихов језик и помешала се са њима“.
Степски народ
Отприлике у исто време се у Русији појавио још један готово неисцрпни извор плаћеника. То су биле југоисточне степе. Кроз њих су у таласима надирали номади различитог етничког порекла. Ти таласи су један за другим запљускивали руску територију и продирали дубоко у њу. Номади су се у почетку на границама Русије појавили као освајачи, али после периода заједничког живота са старим Русима доста су се зближили, да би на крају постали чак и савезници. Често су коришћени и као плаћеници.
Public Domain
Разорни налети Печенега, номадског туранског народа, били су велики проблем за рану Кијевску Русију. Архиепископ Теофилакт Бугарски је у 11. веку о њима писао следеће:
„Њихов продор је као севање муње, а повлачење им је и тешко и лако. Тешко им је због ратних трофеја које носе, а лако јер је веома брзо. […] Они пљачкају друге земље јер своју немају. Миран живот је за њих несрећа. Они су срећни када имају повод за рат. […] Има их безброј“.
Ипак, у летописима се истиче да су руски кнезови већ у наредном столећу ангажовали Печенеге као професионалне војнике који су чак чували руске границе. Слично се догодило и са номадским народом Кипчак који је у следећем таласу заменио Печенеге.
Сурови Татари
Шема са номадским плаћеницима се поновила још једном у 13. веку, мада уз извесне разлике. Овога пута су то били Татари. Они су дошли као најсуровији завојевачи у руској историји, али су врло брзо, као и њихови претходници, постали инструмент у унутрашњој политичкој борби Старе Русије. На пример, када је 1293. године руски кнез Андреј Городецки одлучио да се супротстави своме брату, великом кнезу Владимиру, довео је огромну армију Татара који су опустошили 14 староруских градова. Кажу да је чак и у 19. веку у том региону још увек било доказа поменутог напада.
Уљановски обласни музеј сликарства.
Филм Андреја Тарковског „Андреј Рубљов“ један је од најупечатљивијих приказа татарских трупа у својству плаћеника средњевековне Русије. У филму постоји сцена у којој Татари на позив руског кнеза упадају у цркву и немилосрдно је пустоше.
И поред свега, касније су поједине татарске територије ушле у састав руске државе, а Татари су постали послушне слуге руског цара са посебним статусом, сличном оном који су имали козаци.