Први месеци Великог отаџбинског рата, како у Русији зову Други светски рат, били су катастрофални по совјетско ратно ваздухопловство. Само је првог дана операције Барбароса уништено око 1200 совјетских авиона (око 400 у ваздуху и 800 на земљи). Неискусни совјетски пилоти који су успевали да се вину у ваздух суочавали су се са немачким ловачким асовима закаљеним у ваздушним борбама попут битке за Британију. Совјетски пилоти такође нису имали довољно времена да науче да вешто управљају новим авионима попут Јак-1, МиГ-1 и МиГ-3.
У овако критичној ситуацији команда совјетске армије доноси одлуку да привуче жене пилоте. Тако су се крајем 1941. родила три женска пука: 586. ловачки (на авионима Јак-1), 587. бомбардерски (Петљаков Пе-2) и 588. бомбардерски ноћни, познатији под именом „Ноћне вештице“ (Поликарпов По-2).
Ово је прича о томе како су најпознатије жене ловачки асови у историји авијације Лидија Литвјак и Јекатерина Буданова стекле бесмртну славу.
Лили, Љиља, Бели љиљан 44...
Лидија Литвјак се још као дете веома интересовала за авионе. Са 14 година је почела да тренира у аероклубу, и први пут самостално управљала авионом са 15 година.
Четири године касније, када је почео Други светски рат, а Лидија имала 19, слагала је да има довољан број сати налета (преко 100) и ступила је у Совјетско ратно ваздухопловство.
1942. прва је учествовала у ваздушном боју из свог 586. ловачког пука. Убрзо је постала најбољи пилот истог и слали су је на најопасније и најтеже мисије. Најчешће Лидијине жртве су били Јункерси 88, бомбардери Дорнијер 217, ловци Месершмит 109, а оборила је и један цепелин. Имала је 168 борбених летова, 12 индивидуалних победа и 4 заједничке, и по тим показатељима је најбољи ловачки ас међу женама у историји авијације.
Јак-1 Лидије Литвјак је био декорисан „белим љиљаном“, знаком слободног ловца, пилота који не чекајући команду трага за непријатељем и сам доноси одлуке када ће да ступи у борбу.
Други совјетски ловачки ас Александар Покришкин је говорио да је статус слободног ловца било највеће признање за једног војног пилота. Лидија Литвјак је зарадила тај статус. Звали су је Лили, Љиља, Бели љиљан 44, по броју њеног авиона.
Последњи лет
Љиља је говорила да преживљавају не само искусни, вешти, храбри пилоти, већ и они које прати срећа. Срећа ју је напустила 1943. године. Прво су погинули њени најближи. Лидија је посматрала како се срушио авион њеног мужа, Алексеја Соломатина, хероја Совјетског савеза. Било је то 21. маја. Већ у јулу њена најбоља пријатељица Јекатерина Буданова је погинула у акцији.
Јак-1 Лидије Литвјак је оборен 1. августа у ваздушном окршају над Донбасом. Имала је само 21 годину.
Пошто је нестала у борби није награђена медаљом Хероја СССР, највећим војним одликовањем. То се није практиковало све док је постојала могућност да се борац налази у заробљеништву. Тек 1979. године су пронађени њени земни остаци у братској гробници, и 1990. је посмртно одликована Златном звездом Хероја СССР-а.
Каћа Буданова, ас број 2
Јекатерина Буданова је била најбоља Лидијина пријатељица и друга жена ловачки ас по броју оборених непријатељских авиона. Имала је 266 борбених летова и 11 индивидуалних победа.
Као и Литвјак Буданова је започела војну каријеру у 586. ловачком пуку. Две девојке су ускоро постале најбоље пријатељице и нису се растајале до краја живота.
Совјетски ас Владимир Лаврињенко се овако присећао Буданове и Литвјак: „Каћа је била живахна и весела, а Љиља Литвјак сушта супротност – замишљена и ћутљива. Девојке су биле праве пријатељице, али Каћа је водила главну реч.“
Буданова је у једном слободном лову оборила немачки извиђачки Focke-Wulf 189, што су совјетски пилоти веома ценили.
Последњи пут је летела 19. јула 1943. над територијом Донбаса. Буданова и Литвјак су браниле један совјетски ИЛ-2 од немачких Ме-109. Јекатерина је била погођена али ипак успела да слети. Истина, не и да изађе жива из авиона. Сахрањена је у селу Новокрасновка. Имала је 26 година.
Због истих разлога као и Литвјак, Буданова је посмртно одликована Златном медаљом Хероја Руске Федерације тек 1993. године