Ситуација на Блиском истоку је 1947. године била веома напета. Сваке недеље су одјекивале експлозије и избијали су оружани сукоби. Велика Британија је од 1920. године управљала Палестином, а сада је желела да прекине тај мандат и да бившу колонију пусти на слободу. Па ипак, било је јасно да ће независност довести до још већег крвопролића и рата.
Расла је напетост између палестинских Арапа (1,2 милиона људи, или 65% становништва) и јеврејских досељеника (608.000 људи или 35% становништва). Арапи нису желели јеврејску државу у Палестини и претили су да ће је „бацити у море“ ако буде створена. Јевреји су, међутим, много страдали у ужасима холокауста и после рата су били спремни да се боре за стварање своје отаџбине.
За остварење циља им је била потребна дипломатска и економска подршка. У Рату за независност 1948-1949. године (који Арапи зову „Катастрофа“) неочекивано им је велику помоћ пружио Совјетски Савез. После победе у Другом светском рату Стаљин је желео да прошири сферу утицаја СССР-а у свету и зато је био спреман да Јеврејима пружи подршку.
Заједнички циљ
Са друге стране, Стаљин није био заинтересован за промовисање јеврејских интереса у Палестини. Он је већ био покренуо неколико пројеката везаних за пружање националне аутономије Јеврејима у границама СССР-а, али те иницијативе нису уродиле плодом. Што се пак тиче Израела, Стаљин није намеравао да пусти совјетске Јевреје да емигрирају у своју нову отаџбину.
Global Look Press
Како је за прозападно настројену радио-станицу „Ехо Москве“ рекао руски историчар и новинар Леонид Млечин, „стварање јеврејске државе у Палестини је Стаљин доживљавао као начин да потисне са Блиског истока ослабљену Велику Британију коју је мрзео“. С обзиром да су арапски режими често били пробритански настројени, Стаљин је одлучио да сарађује са сионистима.
Велика Британија је у Другом светском рату била савезница СССР-а, а после рата је постала њен геополитички ривал. Британци су такође мрзели европске досељенике. Наоружани сионисти су 1946. године дигли у ваздух хотел „Цар Давид“ у Јерусалиму где је била размештена британска администрација. Погинула је 91 особа. Сионисти и СССР су имали исти циљ – да протерају Енглезе. Додуше, из различитих побуда.
Дипломатски рат
Када је прекинут мандат Велике Британије палестинско питање је прешло у надлежност УН. Велика Британија није подржала идеју о стварању независне јеврејске државе, али су СССР и САД као две највеће силе у послератном периоду донеле другачију одлуку, што никако није било у интересу арапских држава. То питање је у новембру 1947. године изгласано на пленарној седници Генералне скупштине УН.
AFP
Совјетски представник у УН Андреј Громико је у своме говору рекао: „Јеврејски народ је био везан за Палестину током дугог историјског периода“. Арапи су, међутим, сматрали да је одлука о стварању Израела била неправична. СССР је први званично признао Израел, два дана након што је 14. маја 1948. године проглашена његова независност.
Социјалистичко оружје за сионисте
Москва је снабдевала сионисте оружјем, али незванично, преко других земаља. На пример, преко Чехословачке. То је било немачко оружје заплењено крајем рата.
Getty Images
Израел је добио пушке и минобацаче, па чак и неколико ловачких авиона Месершмит из Чехословачке – свакако уз совјетску сагласност и одобрење. Истина, Јевреји су добијали оружје из целог света на све могуће начине, али је и СССР свакако одиграо важну улогу у победи коју је Израел однео 1948. године.
Крај „меденог месеца“
Израел није дуго уживао у Стаљиновој подршци. Како је у својој књизи о сионистичком покрету у СССР-у написао историчар Јулиј Кошаровски, билатерални односи су се погоршали када је амбасадорка Израела у Русији Голда Меир покренула питање емиграције совјетских Јевреја у Израел.
AP
Совјетски одговор је био негативан. Званичан совјетски став је био да су сви совјетски Јевреји, као и сви људи у Совјетском Савезу, били изузетно срећни и да им није била потребна никаква „обећана земља“. Израелски политичари то нису желели да прихвате и ускоро су се окренули Америци као својој главној савезници.
Нови савез Израела и САД је имао озбиљне последице у наредним годинама и деценијама. На пример, 1952. године је 13 чланова совјетско-јеврејског Антифашистичког комитета ухапшено и стрељано, а СССР је од почетка 1950-их до краја Хладног рата подржвао Арапе у њиховом конфликту са Израелом.