Тито и Совјетски Савез: Тамна страна историје

Тито је и сам волео да прича о томе како су га, наводно, заробили Черкези из „дивље дивизије“. Дедијер у Брозовој биографији описује како је страшни Черкез са копљем скочио право у ров у којем је седео Тито. Одмах се поставља питање: зашто је уопште седео у рову ако је био извиђач? То је већ чудно.

После проучавања докумената из архива утврђено је да тамо чак ни у близини није било никаквих Черкеза, већ су Тита заробиле јединице којима је командовао Манерхајм. Будући председник Финске заробио је будућег председника Југославије. Прави историјски куриозитет!

Касније је Тита судбина добро прошетала по Русији. Пошто је био рањен, прво је смештен у болницу, која се налазила у православном манастиру у Свијажску, у данашњем Татарстану. И касније се све време налазио на периферији Русије, у крајевима са већинским неруским становништвом. Татарстан, Мордовија, југ Сибира, казашке степе. Дуго се, како је и сам причао (а архивски подаци потврђују), крио у казашким степама код казашког „кулака“. Генерално, за време својих путовања по Русији, Тито је ретко и кратко боравио међу људима руске националности.

Да ли је Тито за време својих тумарања по Русији (1915-1920) видео Москву или Петербург?

Дедијер у биографији пише да је Тито кренуо у Петербург, да је намеравао да пређе совјетско-финску границу и побегне. Али ухваћен је и затворен у Петропавловску тврђаву, одакле је пуштен на једвите јаде. Међутим, ту информацију, према мојим подацима, документи не потврђују.

Ако бисмо судили само на основу чињеница, највећи руски град који је Тито видео за време боравка у Русији био је Омск. А то ни издалека није престоница. Узгред буди речено, управо у Омску Тито се у православној цркви венчао са својом руском женом Пелагијом. Тај податак доказује да је Тито одувек био потпуно индиферентан према питањима религије. Он није био неки задрти атеиста: ни у младости, ни у зрелим годинама. Да, када је дошао на власт, он је као комуниста спроводио антирелигијску пропаганду. Али касније, на пример, када је кипарски архиепископ Макариос изабран за председника Кипра, у Југославији су престали активни прогони против Православне цркве, како се не би кварили односи са њим. Тито је просто увек био веома прагматичан.

Тито, његова супруга Пелагија и син Жарко.

Wikipedia

Да ли је Тито био Јосип Броз или су га заменили?

Постоји велики број нагађања о томе ко је у ствари био Тито. Прича се да није био Хрват, да је у СССР-у замењен, да је ванбрачно рођен потомак Хабзбурговаца или мађарски Јеврејин са презименом Амброз... Извори ништа од тога не доказују.

Инсинуације о томе да није умео добро да говори српско-хрватски и да по својој спољашности није личио на човека са Балкана почеле су тек када се нашао на челу Југославије. Кажу да је имао чудан „пољски“ акценат. Поставља се питање: зашто никоме није падало на памет да анализира његов акценат или његову спољашност док је предводио партизански покрет?

Ни најмање не сумњам у то да је Тито био Јосип Броз. Заправо је очигледно да становници земаља бивше Југославије, посебно са подручја одакле је он родом, могу изгледати потпуно различито, па, између осталог, могу имати и плаве очи као Тито. Што се тиче познавања језика, видео сам анкете које је Тито попуњавао на руском језику док је радио у Коминтерни. Тамо се појављују грешке које је могао да направи само носилац српско-хрватског језика. Осим тога, о необичном Титовом изговору пишу обично само Срби, док се Хрватима он не чини тако чудан или необичан.

Шта се зна о Титовом раду Коминтерни?

Када је Тито коначно изашао из затвора, 1934. године, партијско руководство је закључило да ће га у Југославији врло брзо опет ухапсити и затворити, па су га зато послали у Москву. Шта је радио у Москви велико је питање. Формално је требало да ради у Коминтерни, али фактички није тамо радио, него на потпуно другим местима.

И ја и српски новинар Перо Симић независно један од другог дошли смо до закључка да је Тито похађао обуку у извесним структурама које су истовремено биле подређене Коминтерни и совјетској спољној обавештајној служби. Назовимо те структуре условно „Партизанска академија Коминтерне“, а наравно, званични назив није ни постојао. Негде у Московској области они су припремали кадрове за партизанску борбу. Имам све основе да претпоставим да су и Тито и Едвард Кардељ, као и значајан део југословенских комуниста који су се тих година нашли у Москви, прошли обуку у истој академији. У Шпанији се водио грађански рат и совјетско руководство је почело да верује да се социјалистичка револуција може подићи свуда по Европи, укључујући и Балкан. За то су били потребни обучени кадрови.

Ниједан извор директно не говори о томе да се Тито школовао у таквом центру. Сви документи носе ознаку поверљивости и носиће је још сто година. Али има неколико индиректних доказа који потврђују да је било управо тако.

Данас се за издавање на руском и српском језику припрема приручник који је коришћен за обуку у тој партизанској академији. Ако се упутства из те књиге упореде са оним што је Тито радио за време Другог светског рата, све постаје јасно. Када та књига буде објављена, сва питања о томе биће решена.

Зашто је 1948. године дошло до разлаза између Стаљина и Тита?

Првомајска парада 1946. године са ликовима Стаљина и Тита пролази испред хотела „Москва“ у Београду.

Getty Images

О том питању нема коначне јасноће. Зна се да Тито од самог почетка није био човек којег је Стаљин желео да види на челу Југославије. За то има много разлога. Можда зато што је Тито имао сувише блиске везе са Великом Британијом. Неки кажу да га је још пре рата врбовала енглеска обавештајна служба. За време рата он се, у сваком случају, веома зближио са њима. Код њега је долазио чак и Черчилов син Рандолф. Он је био веома задовољан и надахнут после разговора са Титом и говорио је оцу о томе како је он невероватан и диван човек. Уопште узев, Тито је био превише близак са Енглезима, а Стаљину је био потребан човек који је знатно мање повезан са Западом.

Други могући одговор: Тито је имао сувише сопствених амбиција. И оне су биле оправдане, јер је он руководио јединим успешним и масовним партизанским покретом у целој Источној Европи. Био је на челу државе која је добила највећу територију од свих „земаља са народном демократијом“. Југословенска војска била је, чини ми се, трећа у Европи у време распада Југославије. У тренутку настанка Југославије војска у правом смислу речи није ни постојала, а створена је велика, квалитетна, способна војска. То јест, Тито је несумњиво имао основе за сопствене геополитичке амбиције и, наравно, Стаљину се то није допадало. Он је у државном руководству у Источној Европи желео да види послушније, мање амбициозне људе.

Што се тиче формалног разлога за конфликт, у науци је то све већ описано и мало шта се може додати. Камен спотицања постало је питање о Балканској федерацији,
о томе да ли Бугарска и Албанија треба да буду њен део. Тито је почео да ради у том правцу без претходног договора са Москвом. Стаљин, који је све то време само чекао повод да се наљути на Тита, искористио је ову прилику, што је за Тита било сасвим неочекивано. Ни Тито, ни југословенско руководство у целини, нису могли да схвате зашто се то дешава, јер је сам повод био потпуно формалан. Стаљин се одлучио на раскид.

Шта је још наљутило Стаљина?

Американци су томе такође допринели. Амерички часопис Life објавио је Титов портрет на насловној страни и огроман текст посвећен њему под насловом „Пролетерски проконзул“. То је Стаљина страшно разбеснело.

* др Никита Бондарев је историчар, политиколог, доцент Руског државног хуманитарног универзитета, аутор књиге „Загонетка Тита. Московске године Јосипа Броза“

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!