Стаљин против циониста: Како су прогоњени совјетски Јевреји после Другог светског рата

Sputnik
У освит Хладног рата, крајем 1940-их и почетком 1950-их, Јосиф Стаљин је сматрао да су совјетски Јевреји унутрашњи непријатељ против кога се треба борити.

13. јануара 1948. године на улици у Минску (тада СССР, данас Белорусија) пронађено је искасапљено тело 57. годишњег Јеврејина. Био је то Соломон Михоелс, уметнички директор Московског државног јеврејског позоришта. Он је био познат далеко изван СССР-а по томе што је био на челу Јеврејског антифашистичког комитета, невладине организације основане 1942. године. Његова смрт није била несрећан случај.

Неколико недеља раније, у децембру 1947. године, Стаљин је наредио министру државне безбедности Виктору Абакумову да испланира и тајно реализује Михоелсово убиство. Абакумовљеви агенти су стигли жртву на путу за Минск и прегазили је камионом, а тело оставили на улици како би све изгледало као несрећан случај.

Јеврејски антифашистички комитет, група јеврејских уметника, писаца и музичара потписује позив свим Јеврејима у свету да се придруже борби против Хитлера и фашизма, 1941. Михоелс је у средини.

За пресуду је довољна сумња

Михоелс је пао као жртва Хладног рата који се све више захуктавао. Убрзо по завршетку Другог светског рата тензија између СССР-а и његових бивших западних савезника је постајала све већа. Како је у једном интервјуу рекао руски историчар Генадиј Костирченко, који се бави проучавањем совјетске политике према Јеврејима, „Стаљин је посумњао да у СССР-у постоји ’пета колона’ прозападно оријентисаних кругова којима може припадати јеврејски националиста“.

За ту сумњу није било доказа, али је Стаљиновом апарату било више него довољно што је Михоелс као шеф Јеврејског антифашистичког комитета имао велике могућности јер је 1943. године путовао по Северној и Латинској Америци прикупљајући новац за СССР (прикупио је око 10 милиона долара) и имао је много контаката са Западом. Због тога је Стаљин сматрао да је то опасан човек, објашњава Костирченко. Крајем 1947. године Михоелсу су били одбројани дани, као и његовом комитету.

У то време Стаљин и његови сарадници никада нису објављивали званичну кампању против неке конкретне нације. „Они су углавном користили у штампи изразе као што су ’ванпартијске космополите’, тј. ’они који се клањају Западу’. Међутим, када су касније истражени спискови презимена, испоставило се да су све то били Јевреји“, каже Костирченко. Свима је било јасно ко су те „космополите“.

Совјетски Јевреји на тапету због Израела

За разлику од Велике Стаљинове чистке током 1930-их, у којој је побијено много људи, његова кампања против „космополита“ почела је готово безазлено и углавном се сводила на критику у новинама и отпуштање функционера. Тада је једини изузетак био сироти Михоелс. Касније се ситуација променила.

Соломон Михоелс.

Стаљинов став према Јеврејима се погоршао када је Израел, коме је СССР помогао да 1948. године постане држава, одлучио да буде савезник Сједињених Америчких Држава. Совјетски лидер је био разочаран и страховао је да ће ционисти у Совјетском Савезу постати моћнији. Због тога никада није дозволио совјетским Јеврејима да се врате у Израел и одлучио је да уништи комитет који је служио као веза између Јевреја у СССР-у и њихових дијаспора у целом свету.

Ноћ побијених песника

Крајем 1948. године власти су распустиле комитет. Покренути су судски поступци који су трајали до 1952. године. Петнаест кључних чланова организације је оптужено за издају и сарадњу са америчком обавештајном службом. Тајна полиција је без двоумљења приступила мучењима. „Сваки дан су ме тукли гуменом палицом, а када паднем наставили су да ме туку ногама“ – тако је саслушања описао један од ухапшених.

У Стаљиново доба је признање добијено мучењем било довољно за судску пресуду. Од 15 оптужених 13 је осуђено на смрт. Тајно су стрељани 12. августа 1952. године. У јеврејској заједници тај датум је остао познат као „Ноћ побијених песника“ јер је међу стрељанима било и песника који су писали на ивриту и јидишу. Три године су совјетски званичници негирали смрт ових људи говорећи да су они једноставно „нестали“.

Изненадно олакшање

Убрзо затим, крајем 1952, појавио се нови „случај“. Група угледних московских лекара, углавном Јевреја, оптужена је за покушај убиства совјетских лидера погрешном терапијом.

„Све је почело од писма послатог пет година раније, у коме се наводи да је комисија кремаљских лекара можда преписала лошу терапију Стаљиновом министру Андреју Жданову“, каже Генадиј Костирченко. Стаљин је тада игнорисао ово писмо, али га је касније искористио као додатни разлог за прогон „космополита“.

Полиција је ухапсила неколико десетина лекара оптужених за „ковање ционистичке завере“, иако нису сви они били Јевреји. Први пут је званично поменут „ционистички“ случај после кога је у штампи почела интензивнија кампања против Јевреја.

Још увек није јасно шта је тада Стаљин планирао да уради са Јеврејима. Љубов Вовси, чији је отац тада био ухапшен, прича како су „Москвом колале гласине да ће сви Јевреји бити послати на руски Далеки исток“. Те гласине су вероватно биле преувеличане јер власти нису извршиле никакву припрему за нешто слично, сматрају историчари. Било како било, сви похапшени људи су били у тешкој ситуацији и тек је Стаљинова смрт 5. марта 1953. године донела олакшање. Следећа „гарнитура“ која је дошла на власт прекинула је антијеврејску кампању. Сви лекари су се вратили кући живи и ослобођени свих оптужби.

Звучи парадоксално, али Стаљинова политика према Јеврејима није увек била толико сурова.

O томе како је он покушао (али није успео) да направи сопствени „Израел“ у Совјетском Савезу прочитајте у нашем чланку "Совјетски Израел": Како је Стаљин правио Јеврејима "државу" на крају света

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“