„Москво, предај се!“ – викали су муџахедини сустижући једни друге у нападима на положаје совјетске падобранске јединице, причао је касније један од учесника битке. „Муџахедини су нападали са зверском бруталношћу“, истакао је војни историчар Виктор Воронцов.
Борбе за коту 3234 почеле су 7. јануара 1988. око 15:30, а окончане су тек око поноћи. На коти је било свега 39 војника који су држали положај и бранили се од стотина муџахедина. Може се рећи да су се совјетски ратници борили као древни Спартанци.
Озлојађени муџахедини
Getty Images
Кота је била стратешки веома важна и зато су напади били толико свирепи. Онај ко је држао овај положај могао је контролисати део важног пута према граду Хосту близу пакистанске границе.
С обзиром да је град близу границе, он је био од посебне важности за Пакистан и САД, а те земље су подржавале муџахедине у борби против совјетских трупа у Авганистану. Зато је и извршен покушај да се преузме контрола над овом котом, и то је муџахединима делимично успело – и град и околина су једно време били под опсадом.
Крајем 1987. године совјетске трупе су успеле да пробију обруч у операцији „Магистрала“, а овим нападом су муџахедини хтели да се освете.
„Црне роде“ обучене у САД
По речима ветерана авганистанског рата Виктора Добросељског, најубојитије јединице муџахедина су послате на ову коту коју су бранили припадници девете чете десантног падобранског пука.
„Тај напад је био посебан по томе што су у њему учествовали припадници специјалних јединица одевених у црне униформе. Звали су се ’Црне роде’. Међу њима је било и врло добро обучених ратника – углавном, наравно, Пакистанаца, јер авганистански муџахедини нису умели тако да ратују. Сада је сасвим извесно да ’Црне роде’ нису обучавали само Пакистанци, него и Американци“, рекао је Добросељски.
Најстрашнији тренутак
Владимир Вјаткин / Sputnik
Пре напада су положаји совјетских јединица пола сата били изложени артиљеријској ватри. Затим је уследило 12 пешадијских напада муџахедина. Како је рекао водник Сергеј Борисов, сви напади су били добро организовани. По његовим речима, најстрашнији је био један ноћни напад. „Све се запалило од експлозија граната. Засипали су нас ватром са свих страна. ... Муџахедини су нам већ пришли на 20-25 метара. Већ смо пуцали директно у њих. Изненадило нас је што су успели да нам приђу на 5-6 метара и баце на нас бомбу... На крају смо остали без бомби и само са по два оквира муниције. Није било више никога ко би пунио оквире. У том најстрашнијем тренутку извиђачки вод је притекао у помоћ.
Тада је остало само 5 бораца који су се могли бранити, сви остали су били рањени. Извиђачки вод је помогао деветој чети да се одбрани од последњих напада. Погинуло је укупно 6 совјетских војника. Сматра се да је са друге стране могло бити и 200 мртвих.
Не би било могуће задржати коту без помоћи која је стигла из пука, као ни без снажне и прецизне ватре коју је отворила руска артиљерија. Координате за артиљеријска оруђа давао је извиђач, и оне су биле удаљене свега 50 метара од ровова совјетских падобранаца.
Википедија
Филм нема много везе са стварношћу
Фјодор Бондарчук је 2005. године дебитовао као редитељ филмом „Девятая рота“ („Девета чета“) у коме је овај догађај приказан другачије. Како је недавно истакла „Росијска газета“, битка описана у филму нема много везе са стварношћу. „Није било јединице коју је команда заборавила и која скоро цела гине извршавајући задатак који нема практичног смисла“, каже се у чланку.
У филму је преживео само један војник, а у стварности је погинуло 6 људи, сви остали су преживели. У филму су команданти оставили на цедилу војнике, а у стварности је командант пука неколико километара одатле пратио ситуацију и слао појачање. Борба није била бесмислена јер је кота имала стратешки значај.
И поред тога што је „у сценарију истина изврнута“, филм је углавном позитивно оцењен у штампи, пре свега као уметничко остварење. Са друге стране, и тада је било, а и данас има много оних који покушавају да схвате зашто је у девета чета у филму морала бити приказана као жртва своје сопствене команде.