Пупчаном врпцом везане за Москву: Комунистичке партије на капиталистичком Западу

1. САД

Лидери Комунистичке партије САД (CPUSA) доживели су шок када се 1991. године распао СССР. „Све док се Совјетски Савез није распао Комунистичка партија САД никада није критиковала ништа од онога што су совјетски лидери радили или говорили“, писао је левичарски настројени публициста Пит Браун. И био је у праву.

Звучи парадоксално, али једна од најтврђих марксистичких партија (у свом програму из 2014. године CPUSA још увек демонстрира верност Марксу, Енгелсу и Лењину) настала је у главном бастиону капитализма. Амерички комунисти су постали популарни у време Велике депресије, када се неједнакост нагло повећала. Тада су ову партију подржали синдикати и борци за права радника.

Пролетерска револуција, међутим, никада није стигла до америчких обала. Како је писао Џонатан Летем у свом роману „Дисидентски вртови“, после објављивања Хрушчовљевог „тајног говора“ 1956. године у коме су осуђене крваве чистке Јосифа Стаљина, „амерички комунисти су били ни живи ни мртви. После таквих откровења репутација Комунистичке партије САД, наклоњене Стаљину, срозала се у очима већине Американаца.

Ако се томе додају антикомунистичке хистерије у Америци почетком Хладног рата, као и стални шпијунски скандали везани за комунисте, онда је јасно колико су догађаји из 1950-их штетно утицали на комунизам у САД. Па ипак, амерички комунисти су наставили своју борбу и учешће у антиратним протестима и митинзима за грађанска права све до 1980-их. И поред раскринкавања Стаљиновог култа нова совјетска власт је наставила сарадњу са КП САД. Постоји бар један документ који потврђује да је Гас Хол, генерални секретар КП САД од 1959-2000. добијао велике суме новца из Москве.

2. Француска

Данас су у свету запамћени само Еуген Фрид (конспиративно име „Клемент“) и Мишел Фентух („Жан-Жером“). Ти комунисти из Источне Европе били су агенти Коминтерне и „повлачили су конце“ у француској Комунистичкој партији (PFC) чији је дугогодишњи лидер био Морис Торез.

„Његов задатак је био да обезбеди стриктно извршавање наредби из Москве“, написала је француска списатељица Ен Клинг, описујући Фрида као „човека у сенци“ Француске комунистичке партије. Он је у томе успео, јер је јавни став Мориса Тореза увек био усклађен са сваким Стаљиновим потезом.

И поред тога што је критиковао нацизам, Торез се 1939. успротивио рату против Хитлера када су СССР и Немачка потписали Споразум о ненападању. Али када је Хитлер напао СССР, Француска комунистичка партија је објавила рат нацистима и придружила се покрету отпора (и прославила се у њему). Сам Торез је током читавог рата боравио у Москви.

После рата је Француска комунистичка партија на челу са Торезом и даље остала верна Стаљиновој линији и Москви. Фрида су убили нацисти, а Мишел Фентух је био тајни посредник између СССР-а и француских комуниста све до 1970-их. Тек током 1990-их, после распада СССР-а, француски комунисти су прешли на блажу доктрину еврокомунизма.

3. Италија

Дугогодишњи совјетски лидер Леонид Брежњев и његови сарадници у владајућим структурама СССР-а били су шокирани 1976. године кад је Енрико Берлингвер, генерални секретар Италијанске комунистичке партије (PCI), у Москви одржао говор у коме је рекао да ће његова партија ићи својим путем не обазирући се на совјетске ставове. „Такав развој догађаја очигледно није пријао совјетским комунистима“, написао је The New York Times.

Генерални секретар Италијанске комунистичке партије Енрико Берлингвер, који је окренуо леђа СССР-у, држи говор на седници током 1980-их. /Getty Images

„Развод“ са Италијанима је посебно тешко пао Брежњеву јер је 1976. године PCI била најпопуларнија комунистичка партија на Западу – добила је 34,4% гласова на изборима. Ова партија се својевремено борила против Мусолинијевог режима и уживала огромну популарност. Дуго је била важан савезник Москве.

Чак је и један руски град добио име по Палмири Тољатију, Берлингверовом претходнику. У том граду је FIAT направио фабрику аутомобила која је такође добила име „Тољати”. СССР није жалио средства за своје италијанске другове. Као што каже историчар Ричард Дрејк, „Ниједна комунистичка партија из совјетског блока није у том периоду толико зависила од совјетског финансирања као PCI“.

„Берлингвер је ставио тачку на то партнерство понудивши пут еврокомунизма (коме се на крају приклонила већина комунистичких партија на Западу) као плуралистички демократски систем који не зависи од Москве. Италијанска комунистичка партија се потпуно разишла са СССР-ом 1979. године када су Совјети ушли у Авганистан.