Леонид Брежњев: Време стабилности и „застоја“

Леонид Брежњев.

Леонид Брежњев.

AFP / EAST-NEWS
Леонид Брежњев је рођен 19. децембра пре 110 година. Био је 18 година на челу Комунистичке партије СССР-а. Тај дуги период је данас остао у сећању народа као време спокојног благостања, али и време „застоја“, када су се људи разочарали у идеје комунизма.

„Када је умро Брежњев имали смо осећај да се цео свет располутио“, прича Ирина Соловјова, правник по струци. Она је имала 18 година 10. новембра 1982. године, када је умро генерални секретар Комунистичке партије Совјетског Савеза (КПСС). Цео њен дотадашњи живот је протекао у Брежњевљевом периоду.

„Чинило се да ће он бити вечан и да ће увек бити на власти“, сећа се Ирина. „То је био неодвојиви део нашег совјетског универзума: комунизам, црвене пионирске мараме и Брежњев“.

Човек из државног апарата

Леонид Брежњев је 1964. године дошао на чело Централног комитета КПСС, а самим тим и на чело Совјетског Савеза. Тада је партијска врхушка уклонила са власти претходног лидера Никиту Хрушчова. Ексцентрични Хрушчов је у том тренутку већ имао репутацију хировитог политичара који је земљу довео до озбиљне кризе.

Брежњев је учествовао у Великом отаџбинском рату. Најважнији период у његовој војној каријери било је учешће у одбрани подручја које се звало „Мала земља“ код града Новоросијска. Илустрација: ТАСС Брежњев је учествовао у Великом отаџбинском рату. Најважнији период у његовој војној каријери било је учешће у одбрани подручја које се звало „Мала земља“ код града Новоросијска. Илустрација: ТАСС

Брежњев је био његова супротност, како истичу савременици. Био је одговоран и предвидљив партијски радник. „Брежњев је био човек партијског апарата. Он је у суштини служио том апарату“, окарактерисао је генералног секретара његов референт Александар Бовин. Брежњев је постепено напредовао и стигао до највише партијске функције. Рођен је у Украјини, постао је инжењер, учествовао у Великом отаџбинском рату и радио у партијском руководству. Није био упечатљива личност, али је савесно испуњавао своје обавезе.

Како истиче историчар Александар Филипов, аутор књиге „Најновија историја Русије. 1945-2006“, избор Леонида Брежњева за шефа ЦК партије био је условљен његовом неутралношћу. Наиме, партија је била подељена на групе које су се надале да ће моћи њиме да манипулишу. Међутим, испоставило се да је Брежњев самостална личност. Око њега се на кључним функцијама окупила група присталица, што му је омогућило да спроводи сопствену политичку линију.

Брежњев и Косигин. Илустрација: Владимир Мусаељан / TAССБрежњев и Косигин. Илустрација: Владимир Мусаељан / TAСС

Обустављена реформа и нафтно благостање

Током првих година управљања земљом Брежњев је делимично реализовао економску реформу Алексеја Косигина, председника Савета министара, која је подразумевала увођење елемената тржишне економије. Та реформа је била ефикасна, тако да је крајем 1960-их совјетска економија забележила значајан раст.

Брежњев током сусрета са радницима. Илустрација: ТАСС Брежњев током сусрета са радницима. Илустрација: ТАСС

Додуше, касније је Косигинова реформа обустављена, између осталог и због Брежњевљеве љубоморе према Косигину. „Шта је он то ново смислио? Реформа, реформа... Коме то треба и ко ће то разумети?“ – тако су савременици препричавали наводну Брежњевљеву реакцију на Косигинове идеје.

Совјетски Савез се током 1970-их у економији углавном ослањао на нови статус светске силе са огромним рудним богатствима. Криза 1973. године, после које су цене нафте постале 20 пута веће, омогућила је Совјетском Савезу да заради много новца од извоза енергената у Европу. Нафтна индустрија Русије створена је управо у Брежњевљево време. Са друге стране, и зависност од експлоатације нафте већ тада је била опасна. Јефтина нафта 1980-их је нанела снажан ударац благостању СССР-а.

Од „попуштања“ до нових криза

СССР и САД су крајем 1960-их достигли паритет у нуклеарном наоружању, тако да би у случају рата узајамно уништење било гарантовано. Александар Филипов истиче да је то омогућило покретање процеса „попуштања“ у међународним односима. Наиме, Брежњев и Никсон су 1972. године потписали уговоре о ограничењу стратешког наоружања (СТАРТ1) и систему противракетне одбране (ПРО). Тада је дошло до извесног одмрзавања у односима двеју суперсила, али крајем 1970-их су Москва и Вашингтон поново прешли на претећу реторику.

 Брежњев и Никсон. Илустрација: ТАСС Брежњев и Никсон. Илустрација: ТАСС

Алексеј Пижиков, главни научни сарадник Института друштвених наука Руске академије за народну привреду и државну администрацију (РАНХиГС) каже да је „попуштање“ доживело фијаско због рата у Авганистану, који је Совјетски Савез започео 1979. године када је ту земљу упућен „ограничени контингент“ совјетских трупа.

Пижиков је за „Руску реч“ изјавио да се могу издвојити два циља совјетске интервенције у Авганистану. Један је заштита јужних граница Совјетског Савеза, а други подизање међународног престижа земље. „Руководству СССР-а био је потребан победоносни рат, са циљем да препороди идеје социјалистичке интернационале“, сматра историчар. „Међутим, Авганистан је постао совјетска катастрофа“. Совјетска армија је у тој земљи боравила до 1989. године и за то време је изгубила преко 13.000 војника.

Леонид Брежњев и Јосип Броз Тито. Илустрација: ТАСС Леонид Брежњев и Јосип Броз Тито. Илустрација: ТАСС

Пољуљана вера у светлу будућност

Народ је у Брежњевљево време живео прилично добро захваљујући економском благостању и одсуству озбиљних потреса. „Знали смо шта ће и како ће све бити у животу, и знали смо да ће се држава побринути о нама ако затреба“, каже Ирина Соловјова. „Осећање стабилности је доминирало у Брежњевљево време. Стабилности, и можда, досаде“.

Са друге стране, Брежњевљева стабилност (коју неки називају „застој“) имала је ефекат бомбе са одложеним дејством. „Епоха Леонида Брежњева је доба успона ’владајуће номенклатуре’“, сматра Алексеј Пижиков. Он истиче да се управо у Брежњевљево време партијска елита одвојила од обичног народа и претворила у затворену касту. Та каста је живела далеко богатије од обичних људи. Она је понављала званичне мантре о изградњи комунизма, али већ ни сама у њих није веровала. Ни народ им није веровао“.

Брежњев и Хрушчов, 1964. године. Илустрација: ТАССБрежњев и Хрушчов, 1964. године. Илустрација: ТАСС

„Вера у правичност и светлу будућност ради које су генерације совјетских грађана радиле, а понекад и умирале, у то време је спласнула“, каже Пижиков. По његовим речима, конзервативно настројена врхушка партије на челу са Брежњевом плашила се промена. Више јој је одговарало да подржава стабилност, уместо да спроводи реформе. Проблеми планске економије нису решавани и зато су се нагомилавали. Касније, већ крајем 1980-их, то је довело до колапса система и распада СССР-а.

Росијскаја газета. Сва права задржана.