Ако мислите да имате лош дан када вам ручак који сте поручили касни, када вам неко у метроу очепи прсте, хаљину вам испрска кафом или вам колега на послу упути грубу реч, било би боље да се захвалите Богу што нисте рођени пре сто година у Русији.
Руке вам се зацрвене и утрну сваки пут када перете веш у реци за време зиме. За то време млађе дете плаче код куће. Још троје деце која већ умеју да ходају разбежала су се свако на своју страну. Не би било лоше да им дате нешто да поједу, али пре тога морате да оперете чиније, заложите ватру и на брзину скувате ручак.
Не, то није један дан из живота мајке са пуно деце. То је суморна стварност живота десетогодишње девојчице на руском селу пре 100 година, када се није сматрало да је дечји рад експлоатација и када старост од десет година није спадала у детињство.
Оно што нам данас изгледа као борба за преживљавање некада је било обична свакодневица.
Док данас децу не бисмо саму пустили у шуму чак ни опремљену GPS-ом, некада је то било уобичајено. Густа шума је вама и вашој породици могла да обезбеди многе благодати. Деца су у шуми сакупљала бобице, печурке, разно биље и грање за потпалу. Брзо су морала да науче како да се снађу у шумама и пољима.
Све је почињало бригом о кокошкама, а са десет година девојчица би постепено била оспособљена да брине о кравама или козама. Она их је музла и водила на пашу. Зато је морала да устаје у пет ујутро. Међутим, то је било све што је она радила око стоке. Чишћење штале, прање и тимарење животиња били су послови резервисани за дечаке.
Данас овај процес помоћу миксера траје само 10-15 минута, а некада је трајао око три сата. Посао бућкања маслаца само уз помоћ варјаче био је физички захтеван, тако да су се сви смењивали, бар све жене и девојчице у породици.
Свако воли да се брчка у реци за време лета, чак и ако притом мора да опере веш. Била је то одлична забава. Међутим, током зиме ствари су биле сасвим другачије, а хладноћа је трајала шест месеци годишње. Сироте девојчице су ишле да перу прљав веш целе породице, а затим су га шириле укоченим црвеним прстима. То већ није било за уживање.
Још једна вештина којом је морао да овлада универзални војник у сукњи: десетогодишња девојчица је умела да тражи црве за пецање.
Веровало се да девојчица треба сама да испреде, изатка и сашије свој мираз. Овај процес је зато почињао у узрасту од отприлике десет година. Она је тако до венчања могла да направи импресиван мираз и да учврсти свој статус добре невесте.
Све тканине, пешкири, столњаци и други делови мираза правили су се ручно. Са пуних седам година девојчица је умела вешто да очешља лан, да од њега испреде нит и да га намота на преслицу. Са десет година умела је да тка на разбоју и прави појасеве или везене пешкире. По правилу све жене у породици су током зиме, када у пољу није било много посла, радиле ручне радове.
Са сигурношћу можемо рећи да су се деца некада од раног узраста припремала за родитељство, с обзиром да је задатак старије браће и сестара био да чувају млађу децу. Чак и ако је међу њима било само неколико година разлике. На пример, када су сви одрасли радили у пољу неко је требало да пази на децу. У многим породицама десетогодишња девојчица је сама хранила бебу из „флашице” која се звала „рожок” (а била је направљена од крављег рога). Такође је правила „цуцлу” од ижваканог хлеба и парчета тканине. Понекад је чувала и децу у комшијским кућама.
Одржавање чистоће у кући такође је било веома важно. Девојчице би веома рано научиле да почисте за собом. Такође су умеле да наместе кревете, истресу простирке, оперу подове и очисте клупе...
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу