М-84: Југословенски тенк са руском лиценцом

Крајем Другог светског рата Југославија није ушла у НАТО и није се придружила Источном блоку. Као чланица Покрета несврстаних она је могла да купује оружје и на Истоку и на Западу, и то по релативно ниским ценама. Са друге стране, та предност је уједно била и препрека за развој појединих области домаће војне индустрије. Производња тенкова је била једна од њих...

Идеја о производњи сопственог тенка поавила се у Југославији пред крај Другог светског рата, али је она могла бити реализована тек крајем 1970-их, када је југословенска индустрија достигла неопходан технолошки ниво. Ударна снага тадашњих југословенских тенковских јединица били су совјетски тенкови Т-55, док су трећину укупног тенковског арсенала ЈНА чинили тенкови Т-34 из доба Другог светског рата.

У одређеном тренутку је у Југославији сагледана потреба за јачањем арсенала оклопних борбених возила и у ту сврху се ова земља поново обратила СССР-у.

Лиценце не падају с неба

У односима двеју земаља током Хладног рата смењивали су се периоди отопљења и захлађења. Тек после дугих преговора и интервенције државног врха југословенски експерти су добили тенк који им је био толико потребан. Био је то основни совјетски тенк Т-72.

Мишљења стручњака после презентације су била подељена, али је на крају донета одлука да се набави лиценца која би Југославији омогућила производњу сопствене верзије тог тенка. Коначни договор између Тита и тадашњег лидера СССР-а Леонида Брежњева потписан је 1979. године. Тако је Југославија добила десетогодишњу лиценцу за производњу 1.000 тенкова у вредности од 46 милиона америчких долара.

1979. године је Југославија добила десетогодишњу лиценцу за производњу 1.000 тенкова у вредности од 46 милиона америчких долара.

Getty Images

О томе колико је то био крупан пројекат сведочи и чињеница да документација садржи 120.000 листова А4 формата и тешка је 20 тона!

Југословенски индустријски пројекат

Полазећи од тога да је кроз уговор о лиценци за производњу тенка Т-72 у земљи добијена само конструкциона документација (али не за комплетно средство), без технолошке документације и података за оклопну заштиту и специјалне материјале, и да се у том тренутку већ десет година у Совјетском Савезу серијски производио (толико је временски застарео), на предлог београдског Војнотехничког института у развој се ушло са значајним модификацијама и побољшањима и изменама неких комплетних подсистема. Прве четири године на овом пројекту било је ангажовано више од 150 стручњака Института са пуним радним временом, а затим наредне три године, на активностима после увођења у серијску производњу тенка М-84, око 80 стручњака. Они су ангажовани ради решења мотора веће снаге, уређаја мотора и преносника снаге и других битних измена постојеће конструкције тенка.

Серијска производња тенка покренута је 1984. године у оквиру пројекта „Капела“. У пројекту је непосредно учествовало 240, а посредно 1.000 предузећа.

Словеначки металуршки комбинат „Равне“ производио је куполе, точкове и гусенице, док је предузеће „Искра“ производило ласерске даљиномере. Производња топа 2A46 за тенк поверена је предузећу „Братство“ из Новог Травника у БиХ. Тенкове је склапала фабрика „Ђуро Ђаковић“ у Хрватској.

За право на завршну производњу конкурисали су још и Машински институт у Нишу и фабрика „Гоша“ из Смедеревске Паланке. По мишљењу стручњака, све три компаније су долазиле у обзир са гледишта технологије и технике, али се Тито се одлучио за „Ђуру Ђаковића“ из Славонског Брода будући да је Хрватска била мало ангажована у војном програму Југославије.

Допринос југословенске индустрије пројекту „Капела“ био је изузетно велики. На пример, за производњу појединих делова за тенкове претходно је било потребно конструисати и направити специјалну пресу снаге 30.000 тона. То је урађено у Црној Гори, у Подгорици.

Нови тенк је добио ознаку М-84.

Словеначка верзија тенка М-84.

Википедија

Руска инжењерска мисао и југословенски стручњаци

Совјетска основа тенка није промењена, али су у Југославији осмишљене нове допуне које су омогућиле тенку М-84 да буде бољи од оригинала и да постане конкуренција западним тенковима.

У процесу развоја тенка обављена су истраживања у скоро свим подручјима рада београдског Војно-техничког Института, па је као резултат тих истраживања уведено неколико стотина нових технологија и технолошких поступака, развијени су нови панцирни челици и неметали за оклопну заштиту, развијено је око четрдесет специјалних челика за јако оптерећене делове, неметални материјали и поступци заштите. Уведени су домаћи подсистеми и компоненте: средства везе, све компоненте за НБХ заштиту, оптичке справе и уређаји, нове гусенице, савремен систем за управљање ватром (СУВ), више стотина мањих склопова и електронских компонената. У оквиру посебних истраживања развијен је мотор од 735 кW (1.000 КS), уместо постојећег од 573кW (780 КS), а извршене су значајне измене на подсистемима мотора и трансмисији. Обављеним изменама тенк М-84А разликује се од тенка Т72 за више од 60%. По свим битним параметрима ватрене моћи, оклопне заштите и покретљивости тај тенк је, у то време, био испред свих савремених тенкова у свету.  

Повећана снага мотора је побољшала однос тежине и снаге, а самим тим и маневарске могућности. Новина је био и ласерски даљиномер, произведен у „Искри“. Инжењери су побољшали систем навођења и појачали оклоп. У југословенској верзији је оклоп био композитан, а не монолитан као код совјетског прототипа. Све у свему, конструкција тенка М-84 је била боље осмишљена од оригинала који се масовно производио.

И совјетски инжењери су истакли предности модернизованог тенка када су крајем 1980-их добили један примерак за тестирање.

Совјетско руководство је било далеко мање одушевљено иновацијама и захтевало је да се обустави даља модернизација, али је у том тренутку СССР имао сувише сопствених унутрашњих проблема да би осујетио Југословене у усавршавању тенка.

М-84 за извоз

Југославија се у оквиру уговора о лиценци обавезала да не продаје тенкове, али су инжењери припремили специјалну серију за извоз у Кувајт. Овој земљи је продато укупно 149 тенкова М-84AB (M84ABL, M84ABN i M84ABK) и сви су додељени бригади „Ал Фатах“. Југословенски тенкови нису учествовали у борбама за време првог рата у Персијском заливу, али су у изузетно тешким пустињским условима били поуздане борбене машине, јер су били лаки, а њихово опслуживање није било много скупо.

Кувајтски М-84.

Википедија

Тенк М-84 је имао ватрено крштење у отаџбини. Користиле су га скоро све бивше републике у грађанском рату који је избио услед распада Југославије. Велики губици су проузроковани недовољном пешадијском подршком и погрешном тактичком применом тенковских јединица. Ти губици су могли бити избегнути. У борбеној примени су дошли до изражаја одређени технички недостаци тенка које је он наследио од прототипа Т-72. Испоставило се, наиме, да тенк није довољно заштићен од противтенковских мина, а у уличним борбама је био лак плен за противтенковске ракете.

Последњи пут је М-84 учествовао у борби у операцији српских оружаних снага против албанских сепаратиста на југу Србије 1999-2001. године.

Будућност бившег заједничког пројекта

Српски М-84АС.

Википедија

Данас је овај тенк још увек главна ударна снага копнених трупа Србије, Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине. Тако ће се овај производ заједничке државе користити чак и 30 година после њеног распада. 

Прочитајте такође! Југослoвенски „калашњиков“: Копија легенде или легендарна копија?

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!