М-84: Југословенски тенк са руском лиценцом

На војној паради 9. маја 1985. године у Београду први пут је југословенској јавности представљен нови тенк направљен за потребе југословенске армије. Била је то лиценцирана верзија основног совјетског тенка Т-72 у чијој производњи су учествовале стотине компанија из целе Југославије.

Крајем Другог светског рата Југославија није ушла у НАТО и није се придружила Источном блоку. Као чланица Покрета несврстаних она је могла да купује оружје и на Истоку и на Западу, и то по релативно ниским ценама. Са друге стране, та предност је уједно била и препрека за развој појединих области домаће војне индустрије. Производња тенкова је била једна од њих...

Идеја о производњи сопственог тенка поавила се у Југославији пред крај Другог светског рата, али је она могла бити реализована тек крајем 1970-их, када је југословенска индустрија достигла неопходан технолошки ниво. Ударна снага тадашњих југословенских тенковских јединица били су совјетски тенкови Т-55, док су трећину укупног тенковског арсенала ЈНА чинили тенкови Т-34 из доба Другог светског рата.

У одређеном тренутку је у Југославији сагледана потреба за јачањем арсенала оклопних борбених возила и у ту сврху се ова земља поново обратила СССР-у.

Лиценце не падају с неба

У односима двеју земаља током Хладног рата смењивали су се периоди отопљења и захлађења. Тек после дугих преговора и интервенције државног врха југословенски експерти су добили тенк који им је био толико потребан. Био је то основни совјетски тенк Т-72.

Мишљења стручњака после презентације су била подељена, али је на крају донета одлука да се набави лиценца која би Југославији омогућила производњу сопствене верзије тог тенка. Коначни договор између Тита и тадашњег лидера СССР-а Леонида Брежњева потписан је 1979. године. Тако је Југославија добила десетогодишњу лиценцу за производњу 1.000 тенкова у вредности од 46 милиона америчких долара.

1979. године је Југославија добила десетогодишњу лиценцу за производњу 1.000 тенкова у вредности од 46 милиона америчких долара.

О томе колико је то био крупан пројекат сведочи и чињеница да документација садржи 120.000 листова А4 формата и тешка је 20 тона!

Југословенски индустријски пројекат

Полазећи од тога да је кроз уговор о лиценци за производњу тенка Т-72 у земљи добијена само конструкциона документација (али не за комплетно средство), без технолошке документације и података за оклопну заштиту и специјалне материјале, и да се у том тренутку већ десет година у Совјетском Савезу серијски производио (толико је временски застарео), на предлог београдског Војнотехничког института у развој се ушло са значајним модификацијама и побољшањима и изменама неких комплетних подсистема. Прве четири године на овом пројекту било је ангажовано више од 150 стручњака Института са пуним радним временом, а затим наредне три године, на активностима после увођења у серијску производњу тенка М-84, око 80 стручњака. Они су ангажовани ради решења мотора веће снаге, уређаја мотора и преносника снаге и других битних измена постојеће конструкције тенка.

Серијска производња тенка покренута је 1984. године у оквиру пројекта „Капела“. У пројекту је непосредно учествовало 240, а посредно 1.000 предузећа.

Словеначки металуршки комбинат „Равне“ производио је куполе, точкове и гусенице, док је предузеће „Искра“ производило ласерске даљиномере. Производња топа 2A46 за тенк поверена је предузећу „Братство“ из Новог Травника у БиХ. Тенкове је склапала фабрика „Ђуро Ђаковић“ у Хрватској.

За право на завршну производњу конкурисали су још и Машински институт у Нишу и фабрика „Гоша“ из Смедеревске Паланке. По мишљењу стручњака, све три компаније су долазиле у обзир са гледишта технологије и технике, али се Тито се одлучио за „Ђуру Ђаковића“ из Славонског Брода будући да је Хрватска била мало ангажована у војном програму Југославије.

Допринос југословенске индустрије пројекту „Капела“ био је изузетно велики. На пример, за производњу појединих делова за тенкове претходно је било потребно конструисати и направити специјалну пресу снаге 30.000 тона. То је урађено у Црној Гори, у Подгорици.

Нови тенк је добио ознаку М-84.

Словеначка верзија тенка М-84.

Руска инжењерска мисао и југословенски стручњаци

Совјетска основа тенка није промењена, али су у Југославији осмишљене нове допуне које су омогућиле тенку М-84 да буде бољи од оригинала и да постане конкуренција западним тенковима.

У процесу развоја тенка обављена су истраживања у скоро свим подручјима рада београдског Војно-техничког Института, па је као резултат тих истраживања уведено неколико стотина нових технологија и технолошких поступака, развијени су нови панцирни челици и неметали за оклопну заштиту, развијено је око четрдесет специјалних челика за јако оптерећене делове, неметални материјали и поступци заштите. Уведени су домаћи подсистеми и компоненте: средства везе, све компоненте за НБХ заштиту, оптичке справе и уређаји, нове гусенице, савремен систем за управљање ватром (СУВ), више стотина мањих склопова и електронских компонената. У оквиру посебних истраживања развијен је мотор од 735 кW (1.000 КS), уместо постојећег од 573кW (780 КS), а извршене су значајне измене на подсистемима мотора и трансмисији. Обављеним изменама тенк М-84А разликује се од тенка Т72 за више од 60%. По свим битним параметрима ватрене моћи, оклопне заштите и покретљивости тај тенк је, у то време, био испред свих савремених тенкова у свету.  

Повећана снага мотора је побољшала однос тежине и снаге, а самим тим и маневарске могућности. Новина је био и ласерски даљиномер, произведен у „Искри“. Инжењери су побољшали систем навођења и појачали оклоп. У југословенској верзији је оклоп био композитан, а не монолитан као код совјетског прототипа. Све у свему, конструкција тенка М-84 је била боље осмишљена од оригинала који се масовно производио.

И совјетски инжењери су истакли предности модернизованог тенка када су крајем 1980-их добили један примерак за тестирање.

Совјетско руководство је било далеко мање одушевљено иновацијама и захтевало је да се обустави даља модернизација, али је у том тренутку СССР имао сувише сопствених унутрашњих проблема да би осујетио Југословене у усавршавању тенка.

М-84 за извоз

Југославија се у оквиру уговора о лиценци обавезала да не продаје тенкове, али су инжењери припремили специјалну серију за извоз у Кувајт. Овој земљи је продато укупно 149 тенкова М-84AB (M84ABL, M84ABN i M84ABK) и сви су додељени бригади „Ал Фатах“. Југословенски тенкови нису учествовали у борбама за време првог рата у Персијском заливу, али су у изузетно тешким пустињским условима били поуздане борбене машине, јер су били лаки, а њихово опслуживање није било много скупо.

Кувајтски М-84.

Тенк М-84 је имао ватрено крштење у отаџбини. Користиле су га скоро све бивше републике у грађанском рату који је избио услед распада Југославије. Велики губици су проузроковани недовољном пешадијском подршком и погрешном тактичком применом тенковских јединица. Ти губици су могли бити избегнути. У борбеној примени су дошли до изражаја одређени технички недостаци тенка које је он наследио од прототипа Т-72. Испоставило се, наиме, да тенк није довољно заштићен од противтенковских мина, а у уличним борбама је био лак плен за противтенковске ракете.

Последњи пут је М-84 учествовао у борби у операцији српских оружаних снага против албанских сепаратиста на југу Србије 1999-2001. године.

Будућност бившег заједничког пројекта

Српски М-84АС.

Данас је овај тенк још увек главна ударна снага копнених трупа Србије, Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине. Тако ће се овај производ заједничке државе користити чак и 30 година после њеног распада. 

Прочитајте такође! Југослoвенски „калашњиков“: Копија легенде или легендарна копија?

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још: