Да ли су Совјети користили немачке трупе у борби против нациста?

Разбијање блокада

Генерала Сејдлица Курцбаха су сматрали у немачкој војсци изванредним стратегом. Управо су његове одлучне акције извукле 2. немачки армијски корпус из окружења у Демјанском џепу почетком 1942.

Када је 6. немачка армија, у којој је Сејдлиц преузео команду над 51. корпусом, била опкољена у новембру 1942, он је такође имао план како да пробије овај обруч и повуче се. Ипак командант 6. армије генерал Фридрих Паулус је одбио план и до последњег слушао наређења из Берлина. Хитлер није дозвољавао повлачење. 

Након више неуспешних покушаја да убеди свог команданта, Сејдлиц је преузео иницијативу у своје руке. Написао је директно генералу-фелдмаршалу барону Максимилијану фон Вајхсу, заповеднику окупираног Балкана: „Остати инертан је злочин како са војне тачке гледишта, тако и са тачке гледишта одговорности према немачком народу.“ Вајхс му никада није одговорио.

Сејдлиц (лево) и Фридрих Паулус

Bundesarchiv

Сејдлиц је тада покушао да својим трупама пробије блокаду, али без подршке других јединица акција је била осуђена на неуспех. Када су Совјети заробили генерала 31. јануара, он је био крајње разочаран и гневан на Паулуса и Хитлера.

„Немачки Власов“

Када су совјетски официри први пут покушали да наговоре Сејдлица да сарађује, схватили су да је он за то и те како спреман. Генерал је изгубио сваку веру у немачку команду и био је шокиран стаљинградском катастрофом.

За веома кратко време пристао је да сарађује са комунистима. „Он је веровао да ће било који корак који ће убрзати крах Хитлера бити добар за Немачку, па чак и ако то значи да треба сарађивати са Стаљином“, писао је амерички историчар Семјуел В. Мичам.

Са још 93 официра Сејдлиц је формирао Савез немачких официра који је он и предводио, а постао је и потпредседник Националног одбора за слободну Немачку, којим су руководили немачки комунисти.

Сејдлиц је тако на неки начин поновио све оно што је заробљени совјетски генерал Андреј Власов радио на немачкој страни: стао на чело Комитета за ослобођење народа Русије.

Сејдлиц је такође активно учествовао у пропагандистичком рату. Покушавао је да убеди команданте Вермахта да је Хитлер поразом у Стаљинградој бици издао Немачку, да су се немачи официри заклели на верност земљи, а не фиреру.

„Чим Хитлер нестане, Немачка ће потписати мир“, писао је Сејдлиц команданту 9. армије Валтеру Модлу у октобру 1943. „Натерај Хитлера да се повуче! Повуци војску са руске земље! То ће нам обезбедити достојан мир и слободу немачког народа.“

Немачки заробљеници

Борис Лосин/Sputnik

Генерали Вермахта нису обраћали пажњу на Сејдлицова писма. Ипак, његова обраћања браниоцима Кенигзберга (Калињинграда) да се предају, довели су до капитулације гарнизона у априлу 1945.

Највећа Сејдлицова жеља је била да формира немачке јединице које би се бориле против нациста заједно са совјетским трупама. Али за то се питао само Стаљин.

Сејдлицове трупе: мит или стварност? 

И поред бројних Сејдлицових захтева, Стаљин никада није допустио формирање никаквих војних јединица од немачких заробљеника. Они су користили само за грађевинске радове. Совјетско руководство је било јако сумњичаво чак и према својим етничким Немцима а камоли према заробљеним непријатељима. Поволшки Немци су били под сталним надзором и често су их селили што даље од фронта, а 1941. године су их протерали чак у Сибир и Средњу Азију.

Што се тиче бивших нациста, неки који су својевољно прешли на страну Совјета, попунили су редове партизана, попут Фрица Шменкела, који је чак награђен орденом Хероја СССР.  Али то су били појединци. Формирање војне јединице од немачких заробљеника није долазило у обзир.

Сејдлиц, дакле, никада није успео да створи совјетски еквивалент Руске ослободилачке војске Власова. Супротно томе, захтев румунских ратних заробљеника за формирање јединица које ће се борити раме уз раме са совјетским војницима је одобрен, и постојале су две румунске пешадијске дивизије.

Ипак, нацисти су веровали да су срели „Сејдлицове трупе“ и да су се борили против њих. Били су уверени да су авионима Fw-190 и Me-109, ратним пленом украшеним црвеним звездама и кориштеним за бацање пропагандних летака и извиђање, управљали Сејдлицови немачки пилоти.

Трофејни Месершмит Bf 109.

Архивска фотографија

Хелмут Алтнер, млади војник који је последњих дана бранио главни град Трећег Рајха, присетио се у својим мемоарима „Берлински плес смрти“ како су на Берлин заједно са совјетским војницима јуришале и Сејдлицове трупе у немачким униформама, с одличјима и црвеним тракама на рукавима. Нисам могао да верујем: Немци против Немаца!“ Хелмут их сам никад није видео, али су му то тенкисти испричали.

Међутим, нити у немачким нити у руским архивима нема никаквих докумената или службених информација о постојању таквих формација. Сејдлицова војска је била мит и никада није постојала.

Што се тиче судбине немачког генерала, он је прошао много боље од свог „колеге“ Власова. Неко време је провео у заробљеништву, али је живот завршио 1976. у НДР-у. Андреј Власов је погубљен у Москви 1946. године.

Сазнајте још - Како је Црвена армија победила у Стаљинградској бици: Три најважнија фактора

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!