Како је Црвена армија победила у Стаљинградској бици: Три најважнија фактора

Совјетски војник маше црвеном заставом на главном тргу Стаљинграда.

Совјетски војник маше црвеном заставом на главном тргу Стаљинграда.

Георгиј Зељма/TASS
Другог фебруара се навршило 75 година од завршетка најкрвавије битке у историји човечанства. Она је променила ток Другог светског рата и приморала Немачку на повлачење. Како се тако нешто могло догодити нацистима, који су се хвалили да имају једну од најјачих армија на свету. Наводимо три фактора захваљујући којима је Црвена армија однела победу у бици за Стаљинград.

1. Снажан совјетски отпор

У лето 1942. године било је готово немогуће зауставити немачку офанзиву на Стаљинград. Берлин је тежио да заузме град по сваку цену и прекине руско снабдевање Волгом, и посебно снабдевање Москве кавкаском нафтом. Совјети су мобилисали све своје ресурсе како би се супротставили немачкој офанзиви. Јосиф Стаљин је у жељи да подигне ниво борбености и дисциплине у армији издао чувену Наредбу бр. 227. Он је оптужио „поједине глупаке на фронту“ који „сами себе теше причом да се ми можемо повлачити даље на исток“ и изјавио како је дошло време „да се заврши са повлачењем“.

„Ни корак назад! То треба да буде наша главна парола.“

У августу се повлачење зауставило близу Стаљинграда. Тада се појавила и парола „За нас не постоји земља с оне стране Волге“. Градске власти су позвале житеље Стаљинграда да претворе „сваку зграду, свако насеље и сваку улицу у неосвојиву тврђаву“. То је у великој мери и постигнуто тако да су војска и житељи Стаљинграда пружили непријатељу изузетно снажан отпор.

Немачка авијација бомбардује Стаљинград у септембру 1942. године.

Један немачки официр је касније овако описао Стаљинградску битку: „Непријатељ држи под контролом поједине територије фабрике ’Црвени октобар’. Главно гнездо отпора је Мартеновски погон. Заузимање тог погона би значило да је Стаљинград пао... Авијација недељама бомбардује ту фабрику... Ту није остало ништа цело... Три сата (је прошло), а померили смо се само 70 метара! У том тренутку је изнад фабрике испаљена најпре црвена, а затим зелена ракета. То значи да Руси крећу у контранапад. Не разумем одакле Русима толико снаге. Први пут током читавог рата преда мном је задатак који се једноставно не може решити... Сада је погон поново у руским рукама...“

2. Масовно јунаштво

Снажан совјетски отпор би био немогућ без масовног јунаштва бранилаца Стаљинграда. Медаљу „За одбрану Стаљинграда“ добило је око 760.000 совјетских војника. Преко 100 војника је награђено највишим звањем Хероја Совјетског Савеза које се даје за изузетну храброст и пожртвованост.

Кућа Павлова, обична троспратна зграда, постала је симбол отпора црвеноармејаца у Стаљинграду. Бранила су је само 24 човека, али Немци нису успели да је заузму током тромесечне офанзиве на град. Василиј Чујков, један од команданата совјетске војске у Стаљинграду, рекао је да су Немци изгубили више људи покушавајући да заузму Кућу Павлова него приликом заузимања Париза.

Свака зграда у Стаљинграду је претворена у тврђаву.

Мамајев Курган је брдо које доминира над градом и такође је симбол херојског отпора. Тамо су вођене посебно жестоке борбе. Онај ко контолише ово брдо контролише цео град. Совјетске трупе су браниле своје положаје на падинама брда током читаве офанзиве. Десетине хиљада совјетских војника је погинуло у борбама за ову коту. После борби се испоставило да на Мамајевом Кургану има од 500 до 1.250 гелера по квадратном метру.

3. Немачке грешке

Успех совјетске контраофанзиве која је почела средином новембра био је делимично условљен грешкама немачке команде. Прва грешка је што је Вермахт преценио свој потенцијал и покушао истовремено да изврши две офанзиве: једну на Кавказ са циљем да заузме азербејџанску нафту, а другу на Стаљинград. Тако су Немци разредили своје снаге. Касније је генерал-мајор Ханс Дер написао: „Стаљинград треба да уђе у историју као највећа грешка коју су војсковође икада направиле, као највеће могуће занемаривање живог организма сопствене армије које је икада испољило руководство једне државе“.

Стаљинградска битка је била преломни тренутак Другог светског рата.

У новембру су Немци направили још једну грешку. У покушају да заузму Стаљинград они су растегли своје положаје на крилима на стотине километара, када су видели да после њихове офанзиве Црвена армија нема довољно ресурса за пружање отпора. Лоша околност за Берлин је била у томе што су се та крила састојала од савезничких трупа – Италијана, Мађара и Румуна, а они су лошије ратовали од Вермахта. Начелник Генералштаба Вермахта Курт Цајцлер касније је говорио како је упозорио Хитлера да око Стаљинграда „постоји озбиљна опасност коју треба отклонити“. На то му је Хитлер рекао да је Цајцлер „очајни песимиста“.

У Стаљинградској бици је заробљено око 90.000 немачких војника.

Како је истакао Цајцлер, важно је било и то што је у јесен 1942. године борбена готовост руских трупа била далеко већа, а обученост њихових командира далеко боља него 1941. године. Када је совјетска војска прикупила потребну снагу, Црвеној армији је требало само 4 дана да разбије непријатељске редове и стегне у обруч око 300.000 немачких војника.

Ако желите да сазнате више о Стаљинградској бици, прочитајте успомене оних који су преживели те трагичне догађаје у тексту Стаљинградски пакао у мемоарима његових сведока

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још: