Како је омогућен преокрет у Великом отаџбинском рату

Пред почетак совјетске контраофанзиве до Стаљинграда је пристигло 160 хиљада војника, 10 хиљада коња, 430 тенкова, 6 хиљада топова и 14 хиљада других борбених возила. У офанзиви је учествовало преко милион војника, хиљаду и по тенкова, 11,5 хиљада минобацача, 1400 „каћуша“ и друга техника. Извор: РИА „Новости“.

Пред почетак совјетске контраофанзиве до Стаљинграда је пристигло 160 хиљада војника, 10 хиљада коња, 430 тенкова, 6 хиљада топова и 14 хиљада других борбених возила. У офанзиви је учествовало преко милион војника, хиљаду и по тенкова, 11,5 хиљада минобацача, 1400 „каћуша“ и друга техника. Извор: РИА „Новости“.

Стаљинградска битка је окончана 2. фебруара 1943. После победе у Стаљинграду изменио се ток Великог отаџбинског рата, а тиме и судбина целог света. Ипак, то је била можда и најважнија, али само једна карика у ланцу догађаја који су се низали на Источном фронту скоро годину дана, од јануара 1943. до јануара 1944. Тај низ се завршио пробијањем обруча око Лењинграда. „Руска реч“ говори о томе како су створени услови за победу у Стаљинграду.

1. СССР је морао да се ослони на сопствене снаге. У лето 1942. совјетска команда је схватила да западни савезници не журе са отварањем фронта у свом делу Европе. Земље антихитлеровске коалиције су чекале да виде како ће се одвијати ситуација на Источном фронту (како они називају Велики отаџбински рат), а ни Уговор о зајму и најму није реализован у пуној мери. Совјетски Савез је морао да се ослони искључиво на своје сопствене снаге, али то је истовремено значило да се те снаге не морају расипати на све стране, него да се могу усмерити на припрему одлучне офанзиве.

2. Огромна миграција индустрије и радника на исток. Стварање резерве људства и технике захтевало је да се економија преусмери на војни колосек. Евакуисана је индустрија из подручја у непосредној близини фронта, што је подухват без преседана у читавој историји. Савет за евакуацију формиран је још у јуну 1941. У лето и јесен 1942. завршена је друга етапа те евакуације која ће остати забележена као посебна страница у историји Великог отаџбинског рата. На пример, било је потребно осам хиљада вагона да се фабрика „Запорожстаљ“ пресели из Дњепропетровска у Магнитогорск. Лењинградска фабрика „Киров“ и Чељабинска фабрика трактора ујединиле су се у једну фабрику за производњу тенкова. На исток су евакуисане стотине предузећа и 11 милиона људи. Иза Урала је тако формирана комплетна и самостална војна индустрија. У целини гледано, економска моћ Совјетског Савеза надмашила је индустријски потенцијал Немачке. Национални производ СССР-а је 1940. износио 39 милијарди рубаља, а до 1942. је порастао на 48 милијарди рубаља и поред наглог пада цивилне производње. СССР је 1942. произвео готово 25 хиљада тенкова. Хитлер није могао да верује тим бројкама.

Док су на градским улицама вођене борбе, у рушевинама Стаљинграда се настављао живот, јер је цивилно становништво остало у граду. Извор: ИТАР-ТАСС.

3. Ефикасна модернизација наоружања. Све је то омогућило да се у лето и јесен 1942. изврши реорганизација армије и модернизација наоружања, и да се створи резерва војне технике и људства. Требало је довршити тај процес и скупити сву снагу, тако да су совјетске трупе биле принуђене на привремену стратешку одбрану. Од пролећа до лета 1942. ни немачка ни совјетска армија нису активно дејствовале, нити су предузимале важније војне операције.

4. Стратешке грешке и успеси. Грешке су правили и совјетски и немачки команданти. Главни промашај совјетске команде било је груписање великих трупа на прилазима Москви. Стаљин није очекивао немачку офанзиву на југозападном делу фронта. Хитлер је са своје стране погрешио што је поделио групу армија „Југ“ на групе „А“ и „Б“. Његова идеја је била да стигне до Волге и прекине артерију којом су у централне делове земље стизале намирнице и нафта, и да уједно заузме нафтоносна подручја на Кавказу. Стаљинградска битка је стратешки неодвојива од битке за Кавказ. Међутим, испоставило се да једна група немачких армија није могла сама да заузме Кавказ, а друга Стаљинград.

5. Добро организована контраофанзива. План совјетске офанзивне операције код Стаљинграда у штабу врховног команданта разматран је већ у септембру. „У то време“, пише маршал Васиљевски, „било је при крају формирање и припрема стратешких резерви које су се у знатној мери састојале од тенковских и механизованих јединица, наоружаних већином средњим и тешким тенковима; створене су и резерве друге борбене технике и муниције“. Совјетска команда је у јесен 1942. припремила план операције „Уран“, тј. контраофанзиве код Стаљинграда. Већ у новембру су близу града биле концентрисане огромне силе војске и технике, тако да је Црвена армија била два-три пута надмоћнија на деловима фронта где је планиран контранапад. Пред почетак контраофанзиве пристигло је 160 хиљада војника, 10 хиљада коња, 430 тенкова, 6 хиљада топова и 14 хиљада других борбених возила. У офанзиви је учествовало преко милион војника, хиљаду и по тенкова, 11,5 хиљада минобацача, 1400 „каћуша“ и друга техника.

6. Велика тајност. Сав терет и техника пребацивани су само ноћу, у најстрожој тајности. Непријатељ није ни приметио концентрисање совјетских трупа. Команда Вермахта није очекивала контраофанзиву, а такве прогнозе су потврђивали и погрешни извештаји немачке обавештајне службе, која није знала да се припрема ова операција.

Спровођење заробљених немачких војника у затворенички камп у Стаљинграду (1943). У позадини се види силос за пшеницу. Фотографија из слободних извора.

7. Успешно пресецање немачких канала снабдевања.  За разлику од совјетских трупа које су концентрисале своје резерве близу Стаљинграда, немачка армија је у новембру имала велике проблеме са снабдевањем. Планирано је да се снабдевање обезбеђује углавном ваздушним путем, али за армију од 300 хиљада војника свакодневно је требало достављати 350 тона терета у Стаљинград, што је било немогуће из многих разлога. Совјетска авијација је бомбардовала немачке аеродроме, временске прилике су биле лоше, а имао је утицаја и отпор локалног становништва. Уз све то, за транспорт су коришћени и школски авиони „Јункерси“, који нису погодни за такву примену.

После Великог отаџбинског рата на Мамајевом кургану изнад Стаљинграда подигнута је гигантска статуа „Мајка Отаџбина зове!“, рад совјетског вајара спрског порекла, Јевгенија Вучетича. Извор: ИТАР-ТАСС.

8. Слабост немачких савезника. Главнина совјетских трупа била је усмерена против треће и четврте румунске и осме италијанске армије. Те армије су биле наоружане лошије од немачких армија. Нису имале довољно топова и друге технике, а јединицама су командовали официри Луфтвафеа који нису добро познавали тактику копненог ратовања. Поред тога, свака од тих армија покривала је огроман део фронта (око 200 km) са лоше припремљеном линијом одбране. И што је најважније, борбени дух је био слаб, јер румунски и италијански војници нису схватали за шта ратују и због чега гину у туђој земљи. Њихово повлачење је више личило на бекство.

9. Оштра зима. Мразеви су и у Отаџбинском рату 1812. помогли да се докрајчи Наполеонова армија (мада њихову улогу нипошто не треба преувеличавати), и у Стаљинградској бици су допринели потпуном слому Немаца.

10. Одважност бранилаца и житеља Стаљинграда. И поред тога што су Немци заузели центар града, Стаљинград ипак није у потпуности покорен. Док су на градским улицама вођене борбе, у рушевинама се настављао живот, јер је цивилно становништво остало у граду. Сада „деца Стаљинграда“ и „деца Лењинграда“ понекад расправљају о томе коме је било теже у рату. Једни кажу да је Стаљинградска битка трајала краће од Опсаде Лењинграда, а други кажу да је Стаљинград био сравњен са земљом. У Стаљинграду није било ни евакуације, ни снабдевања цивилног становништва. И једни и други су у праву. И Стаљинградска битка и Опсада Лењинграда су две странице Великог отаџбинског рата у којима су обични становници ових градова одиграли велику, херојску и трагичну улогу.

Росијскаја газета. Сва права задржана.