Винстон Черчил 1942. године.
Библиотека Конгреса САД/wikipedia.orgОсмог маја 1945. године, када су људи у целом свету славили крај Другог свeтског рата, једна мрачна личност је планирала почетак Трећег светског рата. Још се није осушило мастило на документу којим је потврђена капитулација Немачке, а британски премијер Винстон Черчил је замолио свој војни кабинет да састави план напада на Совјетски Савез.
Забезекнутим генералима је предложено да осмисле начине на које би се могла „Русији наметнути воља САД и Британске империје“. Черчил их је уверавао да ће у том нападу главну улогу играти САД уз подршку разбијене немачке армије.
Неколико фактора је утицало на Черчилову ратоборност. У делу „Винстонов рат“ Макс Хастингс је написао да је Черчилова радост због пада нацизма била „скоро потпуно помрачена“ руским победама у Источној Европи.
СССР је 1945. године био знатно моћнији, а Велика Британија знатно слабија него што је Черчил очекивао. Како је он истакао, на Кримској конференцији 1945. године, „са једне стране је велики руски медвед, са друге велики амерички слон, а међу њима јадно мало британско магаре“.
Поред тога, Черчил је заузео оштрији став према Совјетима када је сазнао да је амерички програм стварања атомске бомбе успешно окончан. По речима начелника главног штаба британске армије Алана Брука, Черчил му је на Конференцији у Потсдаму у јулу 1945. године рекао: „Ми можемо рећи Русима да ако буду инсистирали на овоме или ономе једноставно ћемо сатрти Москву, затим Стаљинград, затим Кијев, затим Севастопољ“.
Винстон Черчил, Френклин Рузвелт и Јосиф Стаљин на Кримској конференцији 1945. године.
Библиотека Конгреса САД/wikipedia.orgБритански генерали који су замољени да се припреме за рат, и то само неколико дана након завршетка најкрвавијег рата у историји, сматрали су да премијер не може без ратовања. Брук је написао у свом дневнику: „Имам утисак да Винстон чезне за новим ратом“.
Генерали су направили план који је добио назив „Незамислива операција“. Предложено је да западне трупе нападну Совјете на фронту који се простире од Хамбурга на северу до Трста на југу.
Војни кабинет је навео бројно стање савезника у Европи које је било актуелно 1. јула 1945. године: 64 америчке дивизије, 35 британских и доминионских дивизија, 4 пољске и 10 немачких дивизија. Немачке дивизије су биле фиктивне, јер после слома који су немачки војници доживели у окршају са Русима више нису журили у рат. Савезници би, у најбољем случају, прикупили 103 дивизије, укључујући и 23 оклопне.
Њима би се супротставиле 264 совјетске дивизије, међу њима 36 оклопних. Москва је само на немачкој граници имала на располагању 6,5 милиона војника. У руској униформи је било укупно 11 милиона мушкараца и жена.
Авијација тактичких трупа ратног ваздухопловства савезника у Северозападној Европи и Средоземном мору поседовала је 6.714 ловаца и 2.464 бомбардера, а Совјети су имали 9.380 ловаца и 3.380 бомбардера.
}
Немци су на својој кожи осетили да ратовање против СССР-а није пријатна разонода. Војни кабинет је изјавио: „Руска армија је стекла способне и искусне команданте. То је изузетно сурова армија која функционише са далеко мање логистике од било које западне армије, примењује смелу тактику засновану углавном на игнорисању губитака у постизању циља“.
„Руска техника је брзо усавршена током читавог рата и сада је доста добра. Довољно се зна о њеном развоју да би се могло рећи да она свакако није лошија од технике великих сила“.
„Русија је показала изузетно велики капацитет у развоју и усавршавању одговарајућег наоружања и технике, као и у њиховој масовној производњи. Познати су случајеви када су Немци копирали главне црте руског оружја“.
У процени коју је потписао начелник Штаба армије 9. јуна 1945. године изведен је следећи закључак: „Ми не бисмо имали снаге да постигнемо брз али ограничен успех и били бисмо увучени у дуготрајан рат у коме бисмо имали озбиљних потешкоћа. Штавише, те потешкоће би биле непредвидљиве ако би Американци посустали и постали индиферентни, и ако би се више заинтересовали за рат на Пацифику“.
Черчил је 10. јуна 1945. одговорио: „Ако се Американци повуку у своју зону и преместе главнину својих снага у САД и на Пацифик, Руси ће добити могућност да изврше продор ка Северном мору и Атлантику. Молите се да што боље проучите како можемо заштити наше острво“.
Немачка балистичка ракета V-2.
Краљевски ратни музеј у Лондону/wikipedia.orgГенерали су одговорили да Совјети могу напасти британска острва када стигну на Атлантик, и то пресецањем поморских комуникација, инвазијом, ваздушним ударом, ракетама или другим новим методама.
„Сасвим је могуће да ће руско ратно ваздухопловство авионима које поседује покушати да нападне све важне циљеве у Великој Британији“.
Највећу опасност су представљале ракете. „Руси ће највероватније у потпуности искористити ново оружје као што су ракете и беспилотни авиони... Ми треба да очекујемо далеко веће размере напада него што су били напади Немачке (попут ракете V-2)“, рекао је начелник штаба.
Војни кабинет је закључио да тај задатак превазилази могућности 103 дивизије савезничких трупа у Европи и да та војска не може учинити оно што нису могли Наполеон и Хитлер. Брук је у свом дневнику написао: „Идеја је, наравно, обично фантазирање. Нема никакве шансе да се у томе постигне успех. Сада више нема сумње да је Русија свемоћна у Европи“.
Британски генерали су коначно одахнули када је стигла вест од председника САД Харија Трумана. Он је изјавио да нема никакве шансе да Американци понуде помоћ, а поготову да предводе акцију избацивања Руса из Источне Европе.
Тако је „Незамисливи случај“ затворен.
Стаљин је брзо прозрео Черчилову замисао и рекао свом главном војсковођи генералу Жукову: „Тај човек је спреман на све“. Један шпијун из Лондона је пренео британске планове мешања у послератну Немачку. „Незамислива операција“ је заједно са Трумановом нуклеарном самоувереношћу створила подозрење и горчину у редовима бивших савезника. Може се рећи да је „Незамислива операција“ била окидач Хладног рата.
Черчил је имао много разних предрасуда. По Хастингсовим речима, у меморандуму упућеном Војном кабинету у новембру 1942. године и посвећеном политици према Италији, Черчил је написао: „Све индустријске центре треба подвргнути интензивним нападима и уложити све напоре у правцу терорисања становништва“.
Отприлике у исто време Черчил је инсистирао на спаљивању немачких насеља попут Дрездена, Лајпцига и Кемница, услед чега је 1945. године живот изгубило 200.000 цивила. То је био једини начин на који су Британци могли потврдити своје учешће у рату.
Черчил је 1944. одобрио „катастрофалан план“ претварања Немачке у „претежно пољопривредну и сељачку земљу“. Да је реализован План Моргентау, од глади би само током прве године умрло 10 милиона Немаца. Амерички председник Френклин Рузвелт је рекао да је Черчил „откупљен“ када су Американци пристали да понуде Великој Британији 6,5 милијарди долара преко Закона о зајму и најму (енгл. Lend-Lease) (Када је Черчил изгубио на изборима, нова лабуристичка влада одбацила је тај план).
Описани начин размишљања није био необичан за човека који је свесно и са пуно ентузијазма изазвао Велику бенгалску глад 1942-1943. Услед извожења велике количине хране из Индије у Велику Британију умрло је преко 4 милиона Хиндуса. Черчил је такође хтео да остави Гандија у затвору до краја живота. Једном је рекао: „Мрзим Хиндусе. Они су зверски народ са зверском религијом“.
Када се 1898. године ожалостио због смрти војника који му је био друг, Черчил је рекао: „Рат је прљава и одвратна ствар коју може да покрене само будала“. Тада вероватно није могао ни претпоставити да управо описује будућег британског премијера.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
