Софија Мришук: Србију су кажњавали бомбама за сваку посету руских политичара

Архив
Софија Мришук, преводилац за руски језик у Влади Републике Србије у разговору са дописницом Russia Beyond на српском Катарином Лане се присећа како је било живети и радити у Београду у пролеће 1999. када су НАТО снаге бомбардовале Југославију.

Радила сам у Влади СР Југославије и дан пре почетка бомбардовања на послу су прогласили ванредно стање. Било је чудно осећање да нешто може да се догоди, али нико није до краја веровао да нас могу бомбардовати, у центру Европе и на крају века. Сутрадан је била узбуна, угасило се светло на улицама и одмах затим су почеле да падају бомбе на периферију Београда.

Дан касније руска амбасада је организовала евакуацију, али ја сам радила у Влади и нисам могла да отпутујем. Нико од нас није знао како да се понаша у време рата. О томе смо слушали само у причама о Другом светском рату. Одлучили смо да се кријемо у подрумима. Затим смо се сетили да су се у подруму у нашој згради скривале наше баке и деке 41. Ето, како се понавља историја... 

Софија Мришук на сусрету Бабурина и Милошевића

У прво време струје је било у зградама, а затим су почели да је искључују. Није радио фрижидер. Онда смо запалили ватру са комшијама  и сви смо заједно пекли месо које смо имали да се не би покварило у фрижидерима. 

„Србију су кажњавали бомбама за сваку посету руских политичара“ 

Радили смо у Палати Федерације, а она је била  потенцијална мета. Оне чије присуство није било обавезно пустили су кући. Али првих дана су почеле да долазе делегације из Думе, из руског и белоруског парламента, и ја сам као преводилац радила свих тих дана. Морала сам свакодневно двапут да прелазим мост, од дома до посла и назад, и то је такође било страшно, јер мостове су бомбардовали. Затим је Мађарска затворила свој ваздушни простор, и министар за ванредне ситуације Сергеј Шојгу је превозио руску хуманитарну помоћ својим авионом. Његов су авион пустили да прође. Али одмах после посета важних лица из Русије, исте ноћи Србију су бомбардовали двапут јаче, као да је кажњавају. 

Софија Мришук и Генадиј Зјуганов

„Под Богом“ 

Може се рећи да сам преживела та бомбардовања јер сам била све време у послу. Пратила сам председника Државне думе Генадија Селезњова и били смо у згради МСП-а на Немањиној. Већ се смрачило и одједном су почели да нас пожурују: 'На излаз, на излаз, брже!' А он се некако дуго спремао и једва смо успели да се удаљимо кад смо чули експлозије. Долазим увече кући и видом на вестима да су бомбардовали зграду Министарства одбране, а ми смо били у згради преко пута, на том истом ћошку пре само неколико сати!

Нешто слично нам се догодило касније у Новом Саду. Пратили смо делегацију која је путовала преко Мађарске. Испратили смо их и враћамо се назад у Београд. Прелазим мост Слободе, идемо аутопутем, а тамо нас зауставља полиција. 'Одакле идете', питају. А са нама су били људи из руске и белоруске амбасаде. 'Из Новог Сада', кажемо. А они: 'Па како сте прошли? Моста више нема! Бомбардован је!' Долазим кући и заједно са комшијама гледамо вести. Заиста, показују бомбардовани мост Слободе. 

„Змијско сиктање смрти“ 

„Кажем вам поново, само смо из прича о Другом светском рату нешто могли да знам о животу у ратним условима. Али овде су већ савремене крстареће ракете. Ти је гледаш, а она вијуга међу зградама, лети, њоме управљају. Прво смо се крили у подрумима, а затим смо схватили да нам погођена зграда може само пасти на главу. Сазнавали смо многе ствари: како кувати без струје. Ко је имао користио је грејалице на петролеј и поново почео да користи заборављене ствари.

Прво се нисам бојала смрти. Страх се појавио када сам код куће чула тај звук, као да змија сикће крај уха. Таман сам се спремила да изађем на улицу, кад 'бам'! - бомба пада на оближни ресторан, као да су се тамо скривали српски војници. На улици Максима Горког је онда оштећена и кућа поред ресторана, погинула је једна девојка. Пројектил је тако ниско летео да сам могла да га чујем. Онда сам схватила да једноставно не можеш ништа да учиниш. Чак и ако чујеш пројектил, нећеш моћи да изађеш. Онда ми је постало страшно. У мају су почели да бомардују још јаче. Од експлозивног таласа су дрхтале зграде. Не само стакла или лустери. Читава зграда се тресла, као да је земљотрес.“ 

Прочитајте још - Софија Мришук: „Путин ми је рекао: Пајехали!”

 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“