Сећања руског новинара на Косово 1999-те: „Приштинске улице су биле празне кад су Руси патролирали“

Вадим Мекертичев
Вадим Мекертичев, заменик руководиоца прес службе Савеза новинара Русије, а раније војни ТВ репортер, у ексклузивном интервјуу за Russia Beyond наставља своја сећања о свом раду на КиМ 1999-те године.

„Између Београда и Косова је била пауза. За то време су руски падобранци заузели Приштину и 20. јуна 1999. ми смо допутовали у Македонију. У Скопљу је тада био НАТО прес центар за стране новинаре, а без њихове акредитације новинари нису могли да уђу на Косово. Возача смо нашли на аеродрому, неког македонског Албанца по надимку Виски, јер је знао опасно да се напије. Догодило се то осам пута за време нашег боравка.

Проблем је био још и у томе што су руске новинаре на Косову пратили Албанци и ако ниси падобранац није било пожељно говорити на руском. Албанци су чак знали да разликују руски и украјински. Зато смо подмитили официре у прес служби и од новинара руског Првог канал постали новинари World Wide Television без имена и презимена на пластичним легитимацијама. Али, ако је мој сниматељ некако могао да састави реченицу на енглеском, тонац није знао ништа више од  good morning и f..k you! Укратко, помолили смо се Богу и кренули. 

Све репортаже са Косова смо сами смишљали и тражили. Слушали смо о чему се прича у кафићима, а некад су нам мештани сами прилазили и нешто нам причали. Једну тему су нам дали македонски граничари.

Чим пређеш границу између Косова и Македоније, видиш једну јаругу дубоку 15-20 метара с десне стране, на самом дну тече река. Пре рата се тамо настанио ромски табор, а два или три дана после уласка НАТО војске на Косово, Роме су ноћу напали Албанци и све их поклали. Како су говорили македонски граничари, на дну јаруге је било око 200 тела. Руководство канала ми је прво дало дозволу да снимим репортажу и таман смо почели да радимо, дошла је забрана.   

Дуго нисмо могли да снимимо Србе који су остали на Косову, јер они нису хтели да ризикују. Чим смо почињали да постављамо камеру, око нас су се скупљали Албанци. И не само да виде и чују, већ да нас хватају за акредитације и постављају питања, да уђу у кадар. Једном нисмо издржали и ишутирали неке посебно знатижељне.

Зато је једини Србин ког смо снимили био свештеник. Живео је, и надам се да још живи, у Грачаници, одмах поред цркве. Своје чланове породице је извео са Косова, а сам је остао да  чува цркву. Албанци су чекићем уништавали фреске у тој цркви, а свештеник је, како је могао, поново враћао ликове светих.

Албанци су наравно ноћу бацали експлозив на цркве. А ноћу су тада на КиМ још патролирали наши падобранци. Швеђани и Италијани су се затварали у базама и нису смели нос да помоле. А на сваку експлозију реаговали су наши падобранци. Ујутру су сви Албанци из околних села долазили себи после тешких батина и потреса мозга. Након неколико таквих инцидената, Албанци су променили тактику. Престали су да користе експлозив. Наоружали би се маљем и разбијали фреске. Разбијали су све, али нису могли куполу. Не знам зашто. Да ли је купола тако направљена да јој ништа не можеш чекићем? И замислите ово: осване дан и видите да у трави лежи купола, крст окренут према путу... Страшно! 

На крају крајева командант руских јединица на Косову је упозорио НАТО представнике да он за своју војску не одговара, ако не помогну у очувању цркава. Кроз пар дан испред манастира и цркава су стајали италијански или шведски војници. 

Кроз недељу дана нашим падобранцима су дали да контролишу један од најудаљенијих сектора. Возач нам је рекао да ће сутра у неком граду бити протести. Дошли смо, а Албанци већ ходају улицама, носе антируске транспаренте. Не знају да смо ми Руси и причају нам о Америци и Медлин Олбрајт, и како ће да кољу Русе и Србе. Кад одједном, стиже колона оклопних возила са нашим падобранцима. Наши за минут растерују демонстрацију и претварају зграду локалне админстрације у свој штаб. Дежурни официр подиже три заставе. Албанци виде руску, српску и заставу Ваздушно-десантних снага и почињу да јаучу. 

Руски војници на приштинском аеродрому „Слатина“ у јулу 1999.

Наши падобранци су на Косову били одлични. Албанци су се бојали само руске патроле.  Ако су се деца и одрасли верали на америчке војнике, и грлили се са њима, наши су могли да нокаутирају када их неко погледа попреко. Зато су улице Приштине биле празне када су патролирали Руси... 

Наши су чували и болницу у Слатини. Тамо су долазили сви: Срби, Албанци, Роми, а руски лекари су свима пружали помоћ. Мислим да је то била најбоља репортажа о доброти у мојој каријери.

Наши падобранци би некад добили слободан дан и путавали кући. Тако су 2. августа на дан Ваздушно-десантне војске негде поред Приштине два војника пре одласка кући свратила у локални клуб. Албанци су тражили шибице, започели тучу. И ова два падобранца су разбила око 30 људи. Поломили су и намештај, дотукли оне који су мрдали на поду, на изласку претукли двојицу избацивача који су мислили да су се Руси уморили после туче и да имају шансе против њих.

Сутрадан је руског команданта посетио шведски, одговорни за тај сектор. Швеђанин се смешка и каже:

- Дај ми своје војнике.

Наш се смешка и каже:

- Откуд знам ко је то био? 

Швеђанин се још више клибери и каже:

- Наћи ћеш их у болници.

- А што тако мислиш?

- Сведоци кажу да су разбијали себи флаше о главу. Значи да су повређени.

- Како су разбијали, - пита наш и вади из фиоке флашу вотке и разбија је себи о главу.

- Луди Руси! – било је све што је могао Швеђанин да каже. 

Што се тиче ризика, били смо стално на  опрезу. Али најопасније је било на повратку. Скупили смо материјал и враћали се у Скопље. За пар километра до границе смо наишли на демонстрацију или колону избеглица.

Закрчен пут аутомобилима, само једна трака слободна. Жене плачу, пуно Албанаца у црним униформама. Сви наоружани, и они такође плачу. Зауставили смо се. Послали возача да испита ствар. Враћа се и каже да су Албанци одлучили да направе масовну гробницу за погунуле. Ископали су око 300 гробова. Испред сваког стоје двојица у црној униформи и држе црвени сандук на раменима. Крај њих по две жене, и сви ридају. Кренули смо да снимамо. На руском нисмо смели да говоримо па смо одлучил да тонац не отвара уста, а ја и камерман да говоримо тихо. Из интервјуа сам схватио да су Албанци ископали тела на другим гробљима и донели их овде да их поново закопају као хероје.  

А сада мелем за душу. Догодило се на ибарском мосту. Кажу нам Срби из Митровице да ће сутрадан на мосту имати шта да се снима. У то време нам је већ досадило да се кријемо, скинули смо акредитације и слободно говорили руски. За сектор испред Митровице и пола моста преко Ибра одговарали су Французи. Дошли смо ујутро. Француски официр нам је показао штаб, камере посматрања, довео пар поручника да нешто изјаве. И онда је почело. С албанске стране је кренуо талас демонстраната. На српској страни је било мирно. У кафићу 'Долче вита' двоје људи и то је све. Албанци су дошли до средине моста, тамо где смо ми стајали, и зауставили се испред ланца француске војске. Међу њима је било пар метара. Албанци су се дерали све гласније и махали палицама, транспарентима. Командант нам је предложио да уђемо у штаб, али ја сам одбио. Французи су били окренути леђима према српској страни и то је било пресудно. У трен ока на мост ускачу јаки момци и гурају у леђа Французе. Даље како домино: Французи падају на први ред Албанаца, први ред на други, други на трећи... Србима више ништа није сметало. Јурили су Албанце до оближње џамије, а затим се исто тако брзо вратили на своју страну.   

Летели смо кући преко Будимпеште. Пре одласка је камерман лепо снимио помрачење сунца.

На КиМ сам долазио још пет-шест пута. Снимао репортажу о последњем руском војнику који напушта Слатину, о затварању слатинске болнице, о изборима и понављању избора.

Последњи пут смо са Косова прешли у Албанију и у планинама нашли ту 'жуту кућу' о којој је говорила Карла дел Понте. 

Наставак следи...

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“