По завршетку зимских нападних операција Црвене армије 1942/43. (Острогошко-Рошоска и Вороњешко-Костернскаја офанзива), као и противудара немачких снага у рејону Харкова (Трећа битка за Харков), фебруара и марта 1943. године линија фронта се стабилизовала на линији: река Перуч (Перучь), Дмитровск-Орловскиј правац (Дмитровск-Орловский), Риљск (Рылъск), Белгород и Северни Донец.
Фронт је има0 неправилан облик, тачније био је изломљен, тако да су биле видљиве три крупне избочине — орелска, курска и белгородско-харковска. Ове три избочине су обострано нудиле повољне услове за даља офанзивна дејства.
У тежњи да преотме стратегијску иницијативу изгубљену под Стаљинградом (данас Волгоград), али и услед немогућности да због неповољног односа снага на Источном фронту у лето 1943. предузме офанзивне операције ширих размера, немачка Врховна команда је одлучила да своје напоре усресреди на градић Курск, тачније на ликвидацију опасне курске избочине која се уклинила у дубину немачког одбрамбеног распореда. Основна оперативна замисао је била да се бочним ударима из рејона Белгорода и Орела заузме градић Курск, униште совјетске снаге у курској избочини и деблокира путна комуникација која је повезивала Орел-Курск-Белгород и Харков. Ова изузетно амбициозна операција је носила кодно име „Цитадел“.
Уочавајући намере Немаца, совјетска Врховна команда је решила да одсудно брани курску избочину и да, по разбијању немачког напада на добро утврђеним положајима, пређе у противофанзиву у циљу уништења орелске и белгородско-харковске групације непријатеља, и даљег продора на запад. На тај начин, из основне замисли обеју страна, развила се битка која је имала своје две фазе.
Обострани распоред снага
Немачке снаге
Користећи се тромесечним предахом на Источном фронту (април—јун), Немци су успели да на овом одсеку фронта прикупе значајне снаге. У рејону курске избочине концентрисали су готово 50 дивизија (око 900 000 људи), од којих 34 пешадијске, 14 оклопних и 2 моторизоване.
Слободан Ђукић
Укупан број оклопних борбених средстава износио је око 2700 јединица, док је артиљеријских и минобацачких цеви било око 10 000. За непосредну ваздухопловну подршку оклопно-механизованих трупама на земљи ангажовано је око 2000 авиона из састава 4. и 6. ваздушне флоте.
Јуришне немачке ексадриле су биле опремљене специјализованим противтенковским варијатнама јуришних бомбардера, као што су Focke-Wulf Fw- 190 A-5 и Junkers Ju-87 G-1 наоружани топовима Flak 18 у калибру 37мм, који су користили муницију са језгром од тунгстена. Ови авиони су били изузетно опасни приликом маневра обрушавања на циљ, где су гађани врхови тенковских купола (на овом месту је оклопна заштита тенка најслабија). Поред ових авиона немачке снаге су за ову операцију припремиле и неколико ескадрила за ватрену подршку које су опремљене јуришним бомбардерима Henschel Hs 129 B-1, који су се такође одликовали снажним топовским наоружањем.
На северној Орелској страни се груписала немачка 9.армија (генерал Валтер Модел) која је у свом саставу имала три тенковска и два армијска корпуса. На њеном левом крилу се развила немачка 2.оклопна армија која је у свом саставу имала три армијска корпуса, и која је већим делом својих снага покривала бок и позадину наступајуће 9.армије, којој је придодала нешто својих офанзивних јединица ранга корпуса. Ова групација групе армија „Центар“ је имала 19 пешадијских дивизија (пд), 6 оклопних дивизија (оклд) и једну моторизовану дивизију (мтд), укупне јачине 332,000 војника са 1200 тенкова и самоходних оруђа. Главни задатак ових снага је био да масовном употебом тенкова и осталих борних кола, са северне стране изведу општи напад ударом на најуже грло курске избочине, у циљу што бржег продора у правцу града Курск где се очекивао сусрет са немачким снагама које су надирале са југа.
Слободан Ђукић
Са јужне Белгородске стране, у напад су требале да крену јединице групе армија „Југ“(федмаршал Манштајн) које су се састојале од немачке 4. тенковске армије (генерал Херман Хот), у садејству са 24.оклопним корпусом и оперативном групом „Kempf“ (1 тенковски + 2 армијска корпуса) чија јачина је процењена на 24 дивизије од чега 15 пешадијских, 8 оклопних и 1 моторизовану дивизију (445,000 војника са 1500 тенкова и самоходних оруђа). Главна ударна снага ове групације је била 4.оклопна армија која је требала да преко варошице Обоањ, продре на север и докопа се Курска где би се спојила са борбеном групацијом генерала Модела. На помоћном правцу напада, налазила се оперативна група „Kempf“ која је имала задатак да заузме град Корочи и на тај начин обезбеди десни бок главним нападним снагама које су чиниле јединице 4.тенковске армије.
Слободан Ђукић
4.тенковској армији је непосредно пред почетак операције придодат елитни 2.оклопни корпус-СС у чијем саставу су се налазиле 1. СС оклопна дивизија „Адолф Хитлер“, 2.СС оклопна дивизија „Дас Рајх“ и 3.СС оклопна дивизија „Мртвачка глава“ са око 70,000 фанатичних сс-оваца. Ове дивизије су биле у потпуности опремљене најсавременијом борбеном техником са којом су у то време располагали Немци.
Борбена техника
О томе колико је ова операција имала велики значај на немачку Врховну команду сведочи податак да је на главним правцима удара ангажовано 50 борбено најспособнијих дивизија немачке војске. Употребљено је 14 оклд што је чинило 70% укупних борбених потецијала са којима је тада располагао Вермахт. Тенковске јединице су у свом саставу имале оклопне батаљоне опремљене тешким тенковима Pz.Kpfw.VI „Tiger“ и средњим Pz.Kpfw.V „Panther“, као и 70-тонским самоходним ловцима на тенкове Sd.Kfz.184 „Ferdinand“ и оруђима за ватрену подршку Sturmpanzer 43 „Brummbär“. Прва три побројана оруђа су била наоружана тенковским топовима у калибру 75/88мм која су имала 2-2,5х већи ефективни домет од тенковских топова које је употребљавао основни совјетски тенк Т-34. У комбинацији са великом почетном брзином гранате на устима цеви, ови топови су били смртоносни за непријатељски оклоп. Поред ових средстава, у оквиру артиљеријских јединица за подршку налазиле су се и самоходне хаубице „Wespe“ и „Hummel“ које су такође могле да направе значајну разлику на фронту пошто су у складу са тренутном ситуацијом брзо мењале ватрене позиције и дејствовале по рејонима концетрације противничких оклопних снага.По први пут су употребљени и специјални гренадирски састави опремљени самоходним гусеничним камиказама на даљинско управљање „Голијат“.
Слободан Ђукић
Совјетске снаге
Совјетска Врховна команда је располагала обавештајним подацима о великим припремама немачке војске за операцију уништења курске избочине. У том смислу, донесена је стратешка одлука да се на овом простору пређе у одбрану достигнутих позиција које су остварене у крупним нападним операцијама Црвене армије са почетка 1943.године. Одбрамбена фаза битке на курској избочини је требала да везује, исцрпи и прореди немачке ударне јединице (оклопно-механизовани борбени састави) што би створило услове за почетак велике контраофанзиве у циљу разбијања немачких снага на линији Брјанск-Харков и продора у Украјину. Користећи претходна искуства у борби са непријатељем, донесена је одлука да се гигантским инжињеријским радовима курска избочина претвори у „неосвојиву тврђаву“.
По целој дужини фронта која је формирала курску избочину, урађена су три дубоко ешелонирана одбрамбена појаса са готово 9,300 километара траншеја и стотинама ватрених тачака са специјално образованим групама наоружаних противтенковским топовима М-42, ЗИС-2 и ЗИС-3, као и са ископима за тенкове. Свака ватрена тачка је имала 20-30 противтенкових топова са неколико десетина противтенковских пушака ПТРС-41. Оне су биле тако конципиране да су могле да дејствује практично у радијусу од 360 степени. Дистанца између две противтенковске ватрене тачке је износила 600-800 метара тако да се могла остварити ватрена надмоћ у односу на непријатеља (у моменту наиласка непријатеља по њему би једновремено деловало неколико ватрених тачака са 100+ противтенковских топова и пушака).
Слободан Ђукић
О каквим размерама фортификација се ради најбоље сведочи податак да су на јужном одсеку курске избочине (оријентација ка групи армија „Југ“) ископана три појаса са укупно 4,300 километара ровова. На северној страни, у три одбрамбена појаса је ископано 5,000 километара ровова. Количина минских поља се практично не може ни избројати. Само у јуну месецу јединице Цнетралног фронта су поставиле више од 400,000 противтенковских и противпешадијских мина. Одбрамбене линије су међусобно увезане са око 2000 км саобраћајница, а направљено је и 686 мостова. За неколико месеци је железницом у Курск допремљено невероватних 300,000 вагона са техником и различитим товаром.
Курску избочину су браниле јединице Централног и Вороњешког фронта. Централни фронт (генерал Рокосовски) је покривао десно крило курске избочине и био је оријентисан ка немачкој групи армија „Центар“, по дубини груписан у два ешелона. У првом ешелону који је требао да први прихвати удар налазиле су се јединице 48, 13, 70, 65. и 60. армије, а у другом 2. оклопна армија, 9. и 19. оклопни корпус. Укупна јачина ових снага је износила 712,000 војника и официра, са око 1800 тенкова. Вороњешки фронт (генерал Ватутин) је покривао лево крило одбране курске избочине као и његове централне делове. Његов одбрамбени распоред је такође био постављен у два ешелона. У првом су се налазиле јединице 38, 40, 6, 69. и 7. армије, а у другом 1. оклопна армија, 2. и 5. оклопни корпус. Укупна јачина ових снага је износила 626,000 људи са око 1700 тенкова.
Слободан Ђукић
Да би се избегао неповољан развој догађаја који би могао довести до окружења ових снага (пресецање курске избочине бочним ударом из два правца) и даљег продора немачких снага на исток, крајем априла је у његовој позадини формирана резервна група снага коју је чинио Степски фронт (генерал Коњев).Он је био распоређен на линији Краснаја Зарја—Бели Колодез и чиниле су га 4, 5, 27, 47, 53. армија, 5. оклопна армија и 4. и 10. оклопни корпус са око 570,000 војника и 1,500 тенкова. Снаге Степског фронта су имале задатак да у случају повољног развоја ситуације крену у офанзивна дејства која су предвиђена у другој фази битке.
Користећи тромесечну паузу у борбеним дејствима, совјетске снаге су се темељито припремиле за одбрану, пре свега на боковима избочине, где се очекивао противнички удар. Веома дубоко ешелонирана одбрана била је нарочито организована у противоклопном смислу. Ешелонирани одбрамбени појасеви допуњени су низом преградних положаја и медуположаја, са веома развијеним системом ровова и саобраћајница. Насељена места претворена су у јаке отпорне чворове. Брижљиво је организован систем командовања и садејства по вероватним варијантама противничког дејства. Трупе су интензивно обучаване нарочито за борбу против оклопних снага, а команде у најцелисходнијој употреби резерви и јединица другог ешелона.
Слободан Ђукић
Операција "Цитадела" - 1 дан
Битка је отпочела у ноћи између 4/5. јула 1943.године у 02.20ч. совјетском артиљеријском противприпремом организованом на основу тачних обавештења о почетку немачког напада и расположивих података о груписању немачких снага. Наиме док су се немачке артиљеријске батерије спремале за 02.30ч. када је означен почетак операције „Цидатела“, по предњим непријатељским ешелонима 9. армије и њеној дубини напад је извело око 600 артиљеријско-ракетних оруђа 13.совјетске армије, и делова 48. и 70.армије. Највећа концентрација ватре је достигнута у првих пола сата удара (употребљено више од 100 ракетних бацача Бм-13 „Каћуша“ са неколико хиљада ракета), када је у потпуности покривено и ућуткано више од 50% артиљеријских позиција непријатеља. Тек око 04ч. Немци су некако успели да се опораве од уводног шока, где су истом мером узвратили по артиљеријским позицијама 13.армије, једновремено анагажујући ваздухопловну групу са око 300 бомбардера. Интензивни артиљеријски дуели су узроковали нешто спорије прегруписавање и припрему немачких нападних снага, тако да је главни копнени удар каснио неколико часова. Тек око 06ч. предњи немачки делови су кренули у наступање у правцу Курска и то из оба правца (Орел-Курск и Белгород-Курск).
Уз масовну подршку јуришне авијације у напад су кренуле немачке 9.армија и 4.тенковка армија. Ове две оперативно-стратегијске групације немачке војске су требале да сломе ешалонирану и густо поседнуту одбрану Црвене армије и сусретну се у рејону града Курск, чиме би курска избочина била пресечена. После окружења јединица Централног и Вороњешког фронта планирано је њихово уништење (Операција "Пантер").
Орелско-Курски стратегијски правац
Борбена група под командом генерала Валтера Модела је у главном нападном ешелону ангажовала 4 оклд и 3 пд, која је напала на лево крило одбрамбеног распореда 13.армије које се ослањало на насељени пункт Ољховатку. Непријатељ је на помоћним правцима ангажовао 4 пд које су напале на спој 13 и 48. совјетске армије у рејону насељеног пункта Малоархангелск, као и 3 пд које су напале на десно крило одбрамбеног сектора 70.армије које се налазило у рејону насељеног пункта Гнилец. На сва три правца су употребљене крупне ваздухопловне снаге непријатеља које су се састојале од авиона јуришне авијације, које су аутоматским топовима и бомбама напрекидно засипале позиције бранилаца.
Већ првог дана операције развила се жестока битка на целој линији одбране. Команда немачке 9.армије се суочила са изузетно жилавим отпором совјетских снага, које су тенкопроходни коридор ширине 50км браниле из небројено великог броја отпорних тачака. Немачка команда је неколико пута морала да привремено заустави копнену операцију 9.армије зарад продужетка артиљеријске припреме.
Борбена дејства 47.тк. -"Тигрови" и "Голијати" сламају прву линију совјетске одбране
Првог дана операције највише је ангажован 47.тенковски корпус/9.А, који је у садјеству са 6. пешадијском дивизијом покушао да заузме насељени пункт Ољховатку. У чеоној формацији ове групе се нашао тешки 505. оклопни батаљон који је у свом саставу имао 3 тенковске чете (тч) састављене од тенкова Pz.Kpfw.VI „Tiger“ и 2 тч опремљене тенковима Pz. Kpfw. III. У оквиру тенковких чета су се налазили оператери са самоходним гусеничним возилима-камиказама на даљинско управљање „Голијат“ која су се упоребљавала за елиминацију утврђених ватрених тачака, минских поља, али и противничких тенкова и пешадије.
Испред немачког 47.тк одбрану је држала совјетска 15.пд из састава 29.пешадијског корпуса (пк). Њена зона одговорности је износила 9км по ширини фронта. На њу се тог јутра сручио напад комплетне 6.пд, ојачане тешким тенковским батаљоном (тб) састављеним од немачких Тигрова, 2 јуришна оклопна батаљона са јуришницима StuG -3 и осталом оклопном техником из састава 20. оклопне дивизије. Немачки Тигрови су у клин-формацији, иза којих се кретало на стотине других оклопних борбених возила, фронтално пробили прву линију фронта и до поднева тог дана успели у потпуности да одбаце комплету совјетску 15.пд са њених позиција. У једном моменту брзим продором немачких оклопних делова у дубину дивизијског распореда, изманеврисан је и окружен њен 676. пешадијски пук који је некако успео да избегне своје уништење, тако што је искористио скори пад мрака да се пробије до претходнице 6.гардијске пд која је прихватала одступајуће снаге 15.пд, и заједно са њима затварала други ешелон одбране.
Војна енциклопедија Великог отаџбинског рата 1941-1945
На осталим деловима фронта упркос ванредном залагању Немаца није било неких значајних успеха. Совјетска 132.пд је успешно бранила спој 13. и 70.армије, од траљаво организованог напада немачког 46.тк који је на свом правцу испољио висок степен некоординације и смушености. Такође, све нападе непријатеља је одбила и совјетска 280.пд која се налазила у саставу 70.армије.
У другој половини дана услед повлачења делова 15.пд дошло је до стварања незаштићеног простора на десном крилу одбране 70.А. Да би се затворио овај правац, из рејона насељеног пункта Гнилец је упућен 712.пешадијску пук. Међутим ове снаге нису биле довољне да изнесу постављени задатак, пошто су са чела и бокова нападнуте од оклопних јединица немачког 47.тк који се у том моменту размахао за напад. Да би избегао своје уништење, овај пук се повукао на полазне позиције што су искористиле јединице немачког 46.тк да обнове своја дејства у правцу 132.пд, која је била приморана да се повуче на резервни положај.
Борбена дејства 41.тк и 23.ак.- Катастрофа "Фердинанда" код насељеног места Понири
За разлику од свог централног распореда и десног крила немачке 9.А., која је тог дана успела да образује неколико „клинова“ у совјетској одбрани, њено лево крило није постигло практично никакве успехе. Тежиште напада је изводила ударна група 41.тк у садејству са 23.ак. У нападу су непосредно учествовале 86. и 292.пд./41.тк. као и 78. јуришна дивизија/23.ак. Овај напад су активно потпомагала два оклопна батаљона из састава 646. ловачког оклопног пука, опремљена са око 90 тешких ловаца Sd.Kfz.184 „Ferdinand“, и четом даљински управљаних самоходних танкета напуњених експлозивом Sd.Kfz.300 „Borgward“. У другом ешелону се налазио 216.јуришни оклопни батаљон у чијем саставу се налазило око 40 јуришника Sturmpanzer IV „Brummbär“ наоружаних тешким топовима Infanterie Geschütz 33 у калибру 150мм.
Испред ових снага су се налазиле укопане совјетска 81. и 148.пд., са изузетно добро организованим системом минских поља и противтенковских препрека. Да би неутралисале ова минска поља и препреке, немачке снаге су ангажовале танкете „Borgward“ које су својим експлозијама покушавале да рашире ионако узак коридор који је био недовољан за ширу употребу оклопних снага. Рачунајући да су немачке тенкете одрадиле свој посао, два оклопна батаљона су прешли у наступање и после неколико минута упали у минско поље, где је у кратком временском оквиру уништено и избачено из строја 10 самоходних оруђа Sd.Kfz.184 „Ferdinand“. Остатак ове групе се потом нашао у унакрсној ватри противоклопних оруђа, а по њима је из дубине дејствовано тешким хаубицама Мл-20 и ракетним бацачима БМ-13 „Каћуша“. Дошло је до потпуне дезорганизације напада који је условио трагикомичне сцене које су се дешавала наочиглед совјетских бораца. Тешка и трома самоходна оруђа су бауљала по руској равници, тучена великим бројем кумулативних граната, док су на све стране летели точкови и делови гусеница приликом наиласка на укопане мине. До 17ч. тог дана 653.оклопни батаљон је са 45 спао на свега 12 „Фердинанда“. Велике губитке је претрпела и посада ових возила која је углавном остала на попришту битке.
Слободан Ђукић
И напад 654.оклопног батаљона је био неуспешан. У припреми његовог напада две чете инжињераца су образовали коридор за оклопну чету „Фердинанда“ и њој припадајућег вода састављеног од танкета „Borgward“. Ове танкете су неопрезном употребом улетеле у необезбеђено минско поље, где их је 4 уништено. Од фрагмената њихових детонација оштећено је и неколико самоходних оруђа „Фердинанд“. У том моменту неколико десетина артиљеријских и ракетних цеви је отворило ураганску ватру по предњим деловима ове групације која је делом кренула напред, а делом уназад на полазне позиције. Услед овог дејства из строја су избачена још 3-4 „Фердинанда“. Друга групација ових снага састављена од две оклопне чете „Фердинанда“ и два вода са танкетама „Borgward“ је такође лоше прошла. Пошто је група деминера успела некако да обележи минска поља и очисти појас од неких 200 дужних метара, прве су кренуле танкете. Међутим, услед снажног дејства совјетске артиљерије једна од граната је успела да директно погоди чеону танкету, што је довело до стаховите експлозије њеног пуњења, која је уништила пратеће две танкете. Немачки „Фердинанди“ су потом самоиницијативно кренули у напад и том приликом претрпели осетне губитке, где је погинуо и командант 654.оклопног батаљона мајор Нојер. Истина, остатак овог батаљона је успео да оствари веома ограничен успех ка насељеном пункту Понири, приликом чега је уништено неколико совјетских отпорних тачака дејством топова кал.88мм и јуришника.
Совјетска 81. пд. је првог дана битке у целини испунила свој задатак, иако су Немци успели да остваре одређен напредак у систему њене одбране. Услед упорне одбране делови ове дивизије су упали у окружење, али су активним дејством совјетских ојачања из дубине, у касним вечерњим часовима а посебно следећег дана, успешно деблокирани. Услед исцрпљености борачког састава и претрпљених губитака, ова дивизија је у наредна два дана пребачена у други ешелон одбране. Што се тиче 8. и 148.пд. /13.А. оне су првог дана операције успеле да одрже све своје позиције.
Youtube
Тог 5.јула 1943.године немачке јединице су успеле да пробију први одбрамбени појас 13.А. и образују клин дубине 6-8 км. У рејону насељеног пункта Ољховатка, они уз осетне губитке успели да напредују 10-15 км у дубину и избију пред други одбрамбени појас. Крилни удари на правцима ка Гнилецу и Малоахаргелнску имали су минималан успех. На тим правцима немачке оклопне јединице су образовале неколико мањих клинова дубине до 3-5 км.
Белгородско-Курски стратегијски правац
На јужном делу курске избочине, фронт су браниле јединице Вороњешког фронта, подржаног резервним снагама Степског фронта који се налазио у ближој позадини. На овом одсеку борбе су од првог дана по свом интензитету и жестини надмашиле оне које су вођене на Орловско-Курском правцу. Овде су немачке јединице већ 4.јула отпочеле своја нападна дејства када је 48.тк/4.А уз артиљеријску и ваздухопловну подршку, напао на фронт који је бранила совјетска 6.пд. Битка је трајала готово цело вече, а и наставила се са променљивим интезитетом све до раних јутарњих часова 5.јула. У 22.30ч 4.јула, по позицијама непријатељских артиљеријских батерија и пунктова за снабдевање извршен је масиван артиљеријски удар који је трајао 5-10 минута. У 03ч. 5 јула, артиљеријске јединице Вороњешког фронта су по добијању обавештења да немачке јединице само што нису започеле операцију „Цитадела“ врше снажну артиљеријску противприпрему у пуном свом капацитету. За разлику од артиљеријске противприпреме коју су на свом одсеку фронта извеле јединице Централног фронта, овде су главни циљ биле концентрације непријатељске живе силе и технике које су се прикупљале за напад.
Чим се мало разданило, совјетско ваздхопловство је покушало да изврши напад на немачке аеродроме који су се налазили у ближој оперативној дубини фронта. Циљ ових напада је био да се једновременим дејством бомбардерских ескадрила 2. и 17. ваздухопловне армије униште непријатељски авиони док су се још налазили на полетно-слетним стазама, и на тај начин елеминише ваздушна подршка копненим немачким саставима који су кренули у напад. У операцији бомбардовања немачких аеродрома је учествовоало око 250 летелица. Међутим, овај напад је био неуспешан пошто су немачки противваздухопловни радари „Freya“ и „Würzburg“ успели да на време открију групе совјетских бомбардера и алармирају своје ловачке капацитете (ови радари су имали способност да појединачне циљеве открију на даљини и до 90км, а групне и до 150км). Већа група совјетских јуришника је била нападнута од немачких ловачких авиона и у великој мери разбијена и уништена. Ова комбинована артиљеријско-ваздухопловна дејства Црвене армије, нису имали велики утицај на терену у смислу наношења губитака немачким снагама, али су у психолошком и организационом смислу деконцетрисали нападача и ако ништа друго, одгодили заказано време за почетак његовог напада.
Слободан Ђукић
Пошто су извршиле брзо регруписање својих снага, главне офанзивне јединице 4.тенковске армије (48.тк и 2.тк-СС) отпочеле су са својим уводним нападним дејствима. Немачки 48.тк је извео напад из рејона Херцовка-Бутово, вектором Черкаско-Јаковљево-Обојањ. Његов главни задатак је био да пробије сва три одбрамбена ешелона совјетске 6.А и да се у рејону Јаковљева споји са чеоним јединицама 2.тк-СС који је надирао из правца Березово-Шопино.Командант немачке 4.тенковске армије генерал Херман Хот се надао да ће муњевитим ударом са бокова велики број јединица совјетске 6.А упасти у "обруч". Поред оријентације на своје лево крило и насељено место Јаковљево, немачки 2.тк-СС је имао задатак да са главнином својих снага енергично настави наступање у правцу насељеног места Прохоровка.
48.тенковски корпус немачке 9.А. јер био изузетно моћна борбена формација у чијем саставу су се налазиле најискусније оклопно-механизоване и пешадијске јединице Вермахта. Ту је била 3.оклд., 11.оклд. и елитна тенковска дивизија „Großdeutschland“. Поред ове три тенковске дивизије у саставу 48.тк. се налазила и 176.пд. Корпус је био ојачан 10.тенковском бригадом који се састојао из 39.тенковског пука „Пантер“ и 503. тешког тенковског батаљона. Бројност овог корпуса је износила око 86,300 војника и официра, 527 тенкова, 147 јуришних оруђа и 21 дивизион артиљерије. 2. тенковски корпус – СС (2.тк.-СС) је као што смо споменули у ранијем тексту био најелитнија формација Трећег рајха у чијем саставу се налазила 1.СС оклопна дивизија „Адолф Хитлер“, 2.СС оклопна дивизија „Дас Рајх“ и 3.СС оклопна дивизија „Мртвачка глава“. Укупна јачина овог корпуса је износила око 74,800 људи, 451 тенкова и јуришних оруђа са 18 дивизиона артиљерије. Ове јединице је из ваздуха подржавали јуришни пукови 8.ваздухопловног корпуса.
Главни удар ових немачких снага (48.тк. и 2.тк-СС) је изведен на одбрамбени бедем који је посела совјетска 6. гардијска армија (гА) која је у свом саставу имала 71.гпд (гпд-гардијска пешадијска дивизија), 67.гпд, 52.гпд. и 375.пд. На позиције 71., 67. и 52.гпд је надирао немачки 48.тк., док је 2.тк.-СС напао на линију које су браниле јединице 375.пд и делова 52.гпд. Две дивизије које су се налазиле у саставу 6.гА. су имале самосталне тенковске пукове опремљене америчким средњим тенковима М3 „Lee“ и лаким тенковима М3 „Stuart“ (око 320 тенкова и самоходних оруђа).
Борбена дејства 48.тк.-Битка за Черкаско
Напад 48.тк је почео са закашњењем. Услед дејства совјетске артиљерије добар део његових јединица је морао да се склони испод њеног удара и изврши прегрупацију својих снага, што је довело до зачепљења на локалним комуникацијама које изводе ка одбрамбеним позицијама 6.гА. У чеоном нападном распореду налазила се немачка оклопна дивизија „Großdeutschland“ коју је требала да подржи корпусна артиљерија. Артиљеријска припрема је започела око 04ч. ујутро, и трајала је пуна два сата. Око 06ч. у напад је кренуо први немачки тенковски ешелон, кога је подржавао велики број јуришних бомбардера Junkers Ju-87 G-1, који су се обрушавали на совјетске одбрамбене позиције.
Војна енциклопедија Великог отаџбинског рата 1941-1945
На самом старту напада немачким јединицама се десила још једна велика непријатност. На правцу наступања 48.тк налазила се дубока вододерина коју су совјетски инжењерци додатно ојачали, претворивши је у противтенковски ров. Испред ове вододерине образована су бројна минска поља, а ни временске прилике нису ишле на руку нападачима пошто су претходних дана падале кише које су натопиле земљиште и ову препреку учинили практично непроходном за тенковске јединице.Немачка пешадија која је пратила тенкове успела је да форсира овај канал, али без њихове подршке није могла напред. Инжињерци су потрошили неколико часова приликом чишћења минских поља и образовања прелаза преко ове препреке, преко које су напокон могли да крену тенкови. Тек око 11ч. 5.јула први тенкови су почели да форсирају овај канал. Прелазак је био веома спор, пошто је цео тај потез трпео снажну артиљеријску ватру од стране совјетских јединица. Све ово је условило колапс у нападном развијању немачке тенковске дивизије „Großdeutschland“ која је до 17ч. успела да пребаци свега 45 тенкова, и која дуго времена није могла да се пуним борбеним капацитетима укључи у борбу.
Нешто више успеха је имала 11.оклд. и 167.пд, који су своја дејства развијали на десном крилу 48.тк. Предњи немачки делови су успели да пробију прву линију одбране и уклине су у одбрамбени распоред 67.гпд. достижући својим челом источне делове насељеног пункта Черкаски. У другој половини дана овим јединицама су се прикључила и ојачања оклд. „Großdeutschland“ која је напокон отпочела да форсира вододерину тј. велики протитенковски ров. Јединице 11.оклд и оклд. „Großdeutschland“, одбили су серију совјетских противудара које су по њима извеле јединице 245. самосталног тенковског пука, приликом чега је уништено 9 совјетских тенкова. Ова група је потом продужила свој напад и упала у Черкаск са јужне стране, где су за сваку кућу започеле жестоке уличне борбе.Током ових борби Немци су употребили тенкове Flammpanzer III (специјална верзија тенка развијена на бази Pz.III) који су на својим куполама имали бацаче пламена са којима су уништивали совјетске отпорне тачке и ватрене позиције изграђене од камена.
Flammpanzer III је уместо топа кал.50мм имао бацач пламена, који је могао да усмери свој ватрени млаз кроз прозорска окна, врата, кровове кућа са даљине од 60 метара. Ватрени млаз у трајању од неколико секунди је стварао температуру од 1000 степени целзијуса, и уништавао све живо што се налазило у затвореним објектима.
Слободан Ђукић
Команда 67.гпд је око 21ч. одлучила да део својих јединица ранга пука, повуче ка центру Черкаска, и образује чврсту одбрану на његовим северним и северо-источним ободима. Приликом извлачења испред немачких снага, ове јединице су додатно минирале цело подручје. Негде око 21:20ч ударна тенковска група образована од оклд „Großdeutschland“ и 10.тенковске бригаде успела је да продре у засеок Јарки који се налази севено од насеља Черкаски, док су делови 3.оклд. заузели заселак Красни Починок који се налази северно од села Коровино. Без обзира на то што је јединицама 196.гпп/67.гпд претио обухват са западне стране, оне су наставиле да пружају огрочен отпор немачким снагама које су покушавале да заузму Черкаск. Борбе су трајале готово целу ноћ, и тек око 06ч. следећег дана немачке јединице су успеле да сломе жилав отпор храбрих бранилаца и заузму насеље које је практично срављено са земљом.
Немачки 48.тк. је тог 5.јула успео да образује клин дубине свега 6 км што је са аспекта његовог квалитета представљао неуспех. Према војним плановима немачке 4.тА., њен 48.тк. је 6.јула требао да овлада насељеним местом Обојањ који се прилично далеко налазио од његових најистуренијих јединица. Херојски подвиг 71. и 67.гпд у Бици за Черкаско је у огромној мери утицао да се тај план не оствари.
Успех совјетске 71. и 67.гпд је првог дана операције био немерљив. Ова два здружена тактичка састава 6.гА. су успели да без јачих оклопних ојачања херојски задрже пет немачких дивизија на линији Коровини-Черкаско, што је створило неопходне услове команди армије да преусмери своје интервентне резерве ради затварања одбрамбеног бедема ка Обојању. На овај правац је хитно упућен 496.оклопни противтенковски пук, заједно са 27.оклопном противтенковском артиљеријском бригадом. Обе гардијске дивизије су у судару са надмоћнијим немачким снагама претрпеле тешке губитке, али су упркос томе успели да амортизују притисак непријатеља. Команда Вороњешког фронта је истворемено упутило наређење 6.тк./1.тА. да се хитно упути у рејон села Березовка, ради евентуалне организације бочног удара по непријатељским снагама уколико се за то укаже повољна прилика.
Борбена дејства 2.тк.-СС Битка за коту 220,5 и заузимање Биковке
За разлику од 48.тк. јединице 2.тк-СС су првог дана операције оствариле већи успех. Они су тог 5.јула успеле да пробију одбрану 6.гА. и продру 12-13 км у дубину њеног фронта, достижући својим чеоним деловима насељена места Биковка-Дамјановка. Међутим ни овај елитни оперативно-тактички састав није испунио очекивања за тај дан која су била одређена генералним планом операције. Оклопна група 1.СС оклд. „Адолф Хитлер“ је првог дана операције требала да образује клин дубине 30км, форсирајући својим предњим деловима реку Псел. Она није испред себе имала вододерину као што су то имале јединице суседног 48.тк. Највећи проблем за сс-овце била је организација одбране 52.гпд. која се испред ових снага веома упорно бранила користећи сва расположива средства која је имала на располагању. Да би сломили отпор ове дивизије Немци су поред ангажовања 1.СС оклд. „Адолф Хитлер“ и 2.СС оклд „Дас Рајх“, морали да употребе и делове 3.СС оклд. „Мртвачка глава“ која се налазила у оперативној резерви, и која је требала да буде уведена у борбу тек после пробоја првог совјетског одбрамбеног бедема. Оклопна група 2.СС оклд. „Дас Рајх“ је тражила асистенцију ове дивизије приликом овладавања насељеним пунктом Березово који се налазило у оквиру првог ешелона совјетске одбране. О карактеру и жестини ових борби најбоље сведочи дневни извештај за 5.јул 1943.године, који је написала команда 1.СС оклд. „Адолф Хитлер“, где се посебно истичу проблеми приликом заузимања коте 220,5. Наиме, ударне групе ове дивизије су у сајдеству са „Тигровима“ и самоходним јуришним оруђима, после жестоке петочасовне борбе на бајонет и бомбу успеле да одбаце делове 52.гпд., и тек око 11.30ч. заузму овај топографски објекат.
Youtube
Међутим, без обзира на жилав отпор бранилаца, јединице 2.тк.-СС су се полако и упорно пробијале напред. До 18ч. 1.СС оклд. „Адолф Хитлер“ избила је пред насељено место Биковка и заузела га после местимично оштре борбе. Даљим развојем свог напада, јединице 2.тк-СС су у потпуности успеле да пробију први ешелон совјетске одбране, одакле су својом оклопном масом почеле да подилазе другом одбрамбеном бедему, који је бранила 51.гпд.
Овај успех 2.тк.-СС се објашњава његовом великом надмоћи у живој сили и техници у односу на 52.гпд. као и недовољно добрим сналажењем командног кадра који је био одговоран за овај сектор фронта. Сви су очекивали главни удар немачке 4.тА. на правцу ка Черкаску. Тако је и било, само што нико није очекивао да ће удар да буде нанесен из два правца. Извиђање из ваздуха и уводне борбе су потврдиле напад у правцу Черкаска. Ово је условило да се армијске резерве хитно упуте на тај правац, остављајући 52.гпд. изоловану и релативно незаштићену испред моћног 2.тк.-СС. Тек у вечерњим часовима ова дивизија је појачана елементима 28.оклопне противтенковске бригаде, када је прва линија фронта увелико пробијена.Такође се каснило и са пристизањем делова оклопног противтенковског пука који се налазио у саставу борбеног поретка суседне 375.пд.
Огроман допринос у напредовању 2.тк.-СС и сламању одбране 52.гпд. је дала немачка авијација. Она је током читавог тог дана изводила масивне ударе по совјетским снагама, које су покушавале да организују одбрану испред немачких оклопних јединица. Немачка 4.ваздухопловна флота је током 5.јула извела 2387 авио-полетања. Дејством са земље и из ваздуха, оборено је и оштећено укупно 58 летелица из састава 8.ваздухопловног корпуса/4.вА. Са друге стране совјетске 2. и 17.ваздухопловна армија су извеле 1768 авио-полетања, приликом чега су за један дан изгубиле скоро 3х више авиона (изгубљено је 159 летелица).
Доминација немачког ваздухопловства у првој фази Курске битке је везан за неколико фактора:
- Немци су имали централизованио командовање и ефикасну експлоатацију ваздухопловне технике (сваки авион је извео 2-3 авио-полетања за један дан)
- Бољу организацију у размештању полетно-слетних стаза у ширем рејону зоне активних борбених дејстава. За време операције аеродроми на којима су базирани извиђачки и авиони за везу су се налазила на 5-7км ваздушне линије иза оперативне основице ударних корпуса, док се већа концентрација аеродрома са којих су полетали јуришници налазила на 18-30км ваздушне линије од немачких копнених састава (совјетски аеродроми су се налазили на даљини 40-60км иза својих снага).
- Надмоћност у средствима везе- сваки немачки авион је има примо-предајни радио уређај са којим је био у сталној вези са копненим јединицама који су у свом саставу имали специјално обучене официре за навођење ваздушне подршке, као и везу са осталим авионима у оквиру своје групе.
Што се тиче оперативне групе „Kempf“, која се налазила десно од 2.тк.-СС њено дејство се током 5.јула уопште није осетило. Њене јединице су покушале да пробију први ешелон совјетске одбране којег су бранили делови 25.гардијског корпуса/7.гардијске армије, али су сви ови напади успешно заустављени и одбијени. У противнападу совјетских јединица по снагама 3.тк. који се налазио у саставу оперативне групе „Kempf“, дошло је до проблема на њеном левом крилу које су успешно затворили делови суседне 3.СС оклд. „Мртвачка глава“.
Наставиће се...