Како су живели и умирали ратни заробљеници у руским логорима у Првом светском рату

Иако су ратни заробљеници у Русији имали услове који су били бољи него у другим земљама тог времена, на хиљаде њих је умрло од глади и болести.

Ратни заробљеници су представљали огроман проблем за царску Русију од самог почетка Првог светског рата. Успешне офанзиве против Аустроугарске у лето 1914. довеле су у Русију на хиљаде аустријских ратних заробљеника.

Током рата Русија је заробила преко 2,4 милиона ратних заробљеника, од којих је већина била из Аустроугарске.

Велики број ових аустроугарских војника били су заправо Словени: Пољаци, Чеси, Словаци, Хрвати и Срби. Они нису били претерано лојални Аустроугарској и на тај рат су гледали као на сукоб између царске Русије и Централних сила, док су га у етничком смислу доживљавали као сукоб словенског и германског света. Они су, разумљиво, били на страни Словена и масовно су се предавали руским трупама.

Руско руководство је гледало благонаклоно на ратне заробљенике словенске националности. Већина њих је одведена у логоре у западном делу Руске империје где су се углавном бавили пољопривредом. Немци, Аустријанци и Мађари су често били упућивани источно од Урала у Сибир како би радили тешке послове у рудницима или на градилиштима.

Иако су се Руси трудили да одвоје етничке Словене од Немаца и Аустријанаца, у царској Русији нису никада постојали логори само за Словене или само за Немце.

Русија је ратне заробљенике третирала боље од осталих сукобљених земаља. Самостално је уводила промене са циљем да се олакша живот ратних заробљеника и интензивно је сарађивала с међународним организацијама.

Царска Русија је поштовала Хашку конвенцију о ратним заробљеницима из 1907. године. У октобру 1914. године цар Николај II је такође, независно од тога, потписао указ „О ратним заробљеницима” у којем је стајало да се према свим ратним заробљеницима „као законитим браниоцима својих земаља треба понашати милосрдно”. 

Међутим, добар однос није гарантовао и добре услове. На хиљаде заробљеника умрло је од глади, тифуса и других болести, јер за њих нису створени добри услови живота.

Елза Брендстрем, ћерка шведског изасланика у Русији, који је подржавао размену и враћање немачких и аустријских ратних заробљеника и постао познат по надимку „Сибирски анђео”, присетила се у својим мемоарима: „У Русији су ратни заробљеници често уживали слободу, појам који је био непознат ратним заробљеницима у другим земљама. Али, добри услови нису могли да спрече смрт хиљада људи, који су умрли од занемаривања и оскудице.” (Elsa Brändström. Bland krigsfångar i Ryssland och Sibirien 1914-1920. Stockholm, 1922)

Судбина ратних заробљеника у царској Русији била је главно питање не само за Црвени крст него и за краљевску породицу Романов. Марија Фјодоровна, мајка Николаја II, иницирала је прву размену неколико хиљада ратних инвалида 1915. године.

Ратни заробљеници нису радили бесплатно и често су били доста добро плаћени. Један бегунац, аустријски пуковник гроф Лубенски, који је побегао из логора у Костроми поред Москве, зарадио је толико новаца да је себи купио лажну руску легитимацију. Прешао је пола земље с њом док није безбедно стигао до неутралне Шведске, а затим до Немачке.

Чувари у руским логорима су били слабо организовани. Ратни заробљеници који су били послати у Сибир уопште нису били чувани, пошто су им шансе да преживе после бекства у изузетно суровим природним условима биле минималне.

На стотине ратних заробљеника је успело да побегне с градилишта на железничкој прузи према Мурманску на северу Русије. Када су стигли кућама посведочили су да су руске сигурносне мере изузетно слабе. Немачке обавјештајце је то изненадило и чак су размишљали о спасавању немачких ратних заробљеника који су се тамо налазили, али овај план никад није спроведен у дело.

Док су немачки и аустријски ратни заробљеници покушавали да побегну чим би им се указала прилика, велики број Словена је одлучио да ратује на страни Русије. Формирано је неколико јединица од ратних заробљеника словенског порекла из Аустроугарске, као што су 1. пољска пешадијска дивизија и Српски добровољци. 

Када се царска Русија повукла из рата у марту 1918. године, ратни заробљеници су почели да се враћају кућама. Али, Грађански рат је пореметио њихов повратак. Зараћене стране су гледале да ове искусне војнике укључе у своје јединице. Тако се преко 60 000 Мађара прикључило Црвеној армији.

Они ратни заробљеници који су успели да преживе, а нису одлучили да остану у Русији и боре се у Грађанском рату или да се ту трајно настане, могли су да се врате кући тек 1922. године, када је сукоб у земљи био завршен.

Прочитајте такође: Доброчинство царске породице Романов у Првом светском рату

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“