Специјал Курска битка-Судар титана 3 део

Курска битка 3- Операције у периоду 6/7. јула 1943.године

Курска битка 3- Операције у периоду 6/7. јула 1943.године

Слободан Ђукић
Тражили сте, читајте! У овом тексту се налази детаљан приказан најважнијих борбених дејстава које су се одвијала на Орелско-Курском и Белгородско-Курском стратегијском правцу током 6/7. јула 1943.године. Још једном велика хвала нашој бројној публици која је са нестрпљењем очекивала трећи наставак овог серијала.

Орелско-Курски стратегијски правац

Генерал Валтер Модел је планирао да трећег дана Операције „Цитадела“ у борбу убаци немачку 4.оклопну дивизију. У први мах он је планирао да ова дивизија потпомогне напад 9.оклопне дивизије која је нападала на важно одбрамбено чвориште с. Понири, међутим услед веома динамичног развоја ситуације на фронту, он је ипак ову дивизију преусмерио на правац ка насељеном пункту Тепло. Основни недостатак овог плана је била чињеница да се на овај начин расплинула оштрица главне ударне групе: 2. и 4.оклопна дивизија су наступале у правцу села Тепло, док су 292. и 86. пд/41.тенковског корпуса, употребљене у циљу заузимања села Понири. Овим снагама је додељена и ваздухопловна подршка, која је требала да подржи овај напад. Немачки 1.ваздухопловни корпус је имао задатак да у раним јутарњим часовима у термину од 05-07ч подржи јединице 47.оклопног корпуса, а од 07-12ч да пружи подршку јединицама 41.оклопног корпуса. Као резултат ових припрема 7.јула су на северном Орелско-Курском стратегијском нападном правцу, букнуле стравичне борбе за насељена места Понири и Ољховатку.

Битка за село Понири

Као што смо рекли, позитиван резултат совјетског противудара по немачким оклопним јединицама на потезу Бутирка-Понири јесте „куповина“ неопходног времена. Овакав развој догађаја је условио знатно успорење немачког продора на главним правцима свог напада, што је створило неопходне услове за ефикаснију прегрупацију резервних совјетских снага. Генерал Рокосовкси се већ детаљно упознао са намерама непријатеља и његовом снагом, па је издао наредбу да се хитно из резерве привуку свеже тенковске, артиљеријске и пешадијске јединице које су требале да појачају прву линију фронта и његову ближу тактичку дубину. Тако је у ноћи 6/7. јула у рејон села Понири пристигла комплетна 2. противтенковска бригада/48А састављена од „ловаца на тенкове“, а са суседног Малоарханђелског правца још две бригаде из 12. тенковске дивизије. До раних јутарњих часова, Рокосовски је успео да на уском рејону око Понира групише 15 артиљеријских пукова, бригаду тешких хаубица и две противтенковске бригаде састављене од „ловаца на тенкове“.

Карта операције око насељеног места Понири

Насељено место тј. железничка станица Понири, заузимала је веома важан тачније стратегијски положај, преко којег је ишла железничка пруга Орел-Курск. Команда Централног фронта је предвиђала да ће управо на правцу преко насељеног пункта Понири, уследити главни удар немачких оклопно-механизованих снага, те је цело место са околином претворено у снажно упоришно чвориште у систему совјетске одбране. Око станице је у неколико прстенова постављено на десетине хиљада класичних и импровизованих мина, где су често употребљаване тешке авио-бомбе и хаубичке гранате, зарад што веће разорне снаге која се ствара приликом експлозије. Сви расположиви тенкови су смештени у тенковске ровове са ископаним грудобранима, док је сама железничка станица претворена у тврђаву са десетинама противтенковских топова који су се налазили у самој згради, али и око ње.

Битка за место Понири је почела још 6.јула 1943.године. Тог дана је на више одвојених праваца непријатељ покушао да продре у место, али су сви његови покушаји одбијени. Посебно је била активна немачка 9.оклопна дивизија, која је са деловима 18.тенковске дивизије, те 86, 292 и 78. пешадијске дивизије покушавала да прошири своје клинове који су образовани на неколико тактичких праваца у совјетској одбрани, која је затварала међупростор између заселака Степи и Ржавец. Минималан напредак је остварен тек пошто су из резерве убачени тешки тенкови Pz.Kpfw.VI „Tiger“ из 505.тешког тенковског батаљона, који су до краја дана успели да савладају неколико густо постављених рововских позиција приликом чега су морали да расчисте пут од гомиле антитенковских препрека и разасутог шута од фортификација. По паду мрака борбена активност ове оклопне групе је привремено престала, па су Немци искористили пад интензитета борби за попуну својих истурених јединица и припрему за сутрашњи „буран“ дан.

Чим се разданило, све немачке јединице које су било оријентисане ка насељеном пункту Понири кренуле су у општи напад на ово место. Главну ударну групу су чиниле оклопно-механизоване јединице из састава 41.тенковског корпуса са око 170 тешких тенкова и самоходних оруђа, са неколико стотина лаких тенкова и оклопних транспортера Sd.Kfz.251 напуњених панцергренадирима. Највећи удар је на себе примила совјетска 307.пешадијска дивизија, која је одбила 4-5 узастопних немачких напада. Групација тешких тенкова коју је пратило неколико пешадијских колона које су наступале у раширеном стрељачком строју, извела је фронталан напад на главне тачке одбране ове дивизије. Ову групу нападних снага подржавала су самоходна оруђа Sd.Kfz.184 „Ferdinand“ која су захваљајући изузетном домету својих топова, покрили већину совјетских ватрених позиција. Међутим, вештим командовањем ова совјетска дивизија је успела да одржи већину својих позиција и да снагом артиљеријске ватре коју је стварало 15 артиљеријско-ракетних пукова, примора непријатеља на тактичко повлачење.

Ударна песница у нападу на Понире:Немачки тешки тенк Pz.Kpfw.VI „Tiger

Негде око 10ч. два немачка пешадијска батаљона ојачана једном тенковском четом која се углавном састојала из средњих тенкова и самоходних оруђа, успела је да пронађе слабије поседнут део у систему совјетске одбране северозападно од насеља Понири, и да освоји нешто земљишта на западном огранку насеља. Међутим, командант 307.пд је у борбу хитно увео два батаљона пешадије и 103.тенковску бригаду, која је уз масивну подршку артиљерије извела противудар по овим немачким снагама, и после краткотрајне али жестоке борбе повратила своје изгубљене позиције и затворила линију. После 11ч. немачке снаге су промениле правац напада, и пребациле тежиште своје операције на североисточне делове насеља. Немци успевају да после петочасовне упорне борбе овладају пољопривредним газдинством „1.Мај“, и да подиђу насељеним објектима који су сви претворени у ватрене тачке из којих су непрекидно штектали митраљези и противтенковске пушке. Уводећи све своје резервне снаге на овом делу фронта, Немци су покушали да у периоду од 16-18ч. упадну у насеље и домогну се железничке станице, али су сви њихови напори којих је било на десетине, одбијени жестоком ватром бранилаца који су се фанатично борили. Тек око 20ч. када су јединицама 9.оклопне дивизије у помоћ пристигле 18.оклопна дивизија са главнином 86. и 292.пешадијске дивизије, на овом делу фронта Немци остварују велику ватрену и бројчану премоћ над храбром и упорном совјетском дивизијом, која је била принуђена да се под борбом повуче у јужни део насеља.

Карактер ових борби је био веома суров. Практично свака кућа у насељу је горела. Борбе нису престајале ни током ночи.Под светлом запаљеног насеља Немци су образовали једну мешовиту групу која је имала задатак да се што пре домогне железничке станице. Практично целу ноћ 7/8.јула су се водиле жестока битка за сваки квадратни метар земље око станице, где су обе стране претрпеле тешке губитке у техници и живој сили. Немци су морали систематски да руше кућу за кућом, које су биле повезане са мрежом бункера са митраљезима и лавиринтом противтенковских препрека. На готово свим правцима напада, немачки чеони тенкови су засипани молотовљевим коктелима и ручним кумулативним гранатама. На десетине совјетских послуга са противтенковским топовима 53-К у кал 45мм у садејству са јуришним групама, забацивале су се у међупрпосторе између немачких тенковских јединица, одакле су их тукле бочном ватром и са леђа. 

Командант совјетске 13А у координацији са командом Централног фронта је намеравао да од расположивих јединица формира снажну групу за противудар, која би по сванућу кренула на непријатеља са намером да поновно поврати захваћени део насеља. Команда Централног фронта је одобрила овај план и наредила да се 307. пешадијској дивизији, затим главнини 51. и 103. тенковске бригаде, придода и 129.тенковска бригада која је у свом саставу имала око 50 тенкова (од тога 10 КВ-1 и 18 Т-34) и 27.гардијски тешки тенковски пук. У случају да ове снаге не буду довољне да спрече Немце да се докопају железничке станице, у резерви се налазила 4.ваздушно-десантна дивизија.

Битка за Ољховатку

Док је 41.тенковски корпус нападао на насељени пункт Понири, на десном крилу немачке 9А наступао је 47.оклопни корпус на тзв. Ољховатском правцу.Команда 47.оклопног корпуса је од својих најбољих јединица које је имала у свом саставу (делови 2 и 4.оклопне дивизије+505.батаљон тешких тенкова) образовала специјалну тактичку ударну групу „Бурмејстер“ којом је лично командовао генерал-мајор Арнолд Бурмејстер, који је дошао из 2.оклопне дивизије. Ова тактичка група је била непосредно потчињена штабу 47.оклопног корпуса.

Карта операције у рејону насељеног пункта Ољховатка

Тактичка група „Бурмејстер“ која је у свом саставу имала око 200 тенкова, имала је задатак да оствари пробој совјетског фронта који је постављен на линији Самодуровка-Кошара, и заузме коту 274 која се налазила на око 4-5км југозападно од насеља Ољховатка.Команда 47.оклопног корпуса се надала да је на овом правцу совјетска одбрана начета после уводних 48ч. битке, и да ће са овим снагама релативно лако овладати овим простором. Међутим, управо на том делу фронта испред тенковске борбене групе „Бурмејстер“ налазиле су се три дивизије из састава елитног совјетског 17.гардијског пешадијског корпуса, који је био ојачан са два тенковска корпуса/2.Та.

7.јула у раним јутарим часовима, немачке јединице су отпочеле своје наступање задатим правцима у смеру коте (257), коју су Немци прозвали „тенковским брдом“. Они су у уводним сатима борбе успели да потисну делове 6.гардијске дивизије са дела падине која се налазила са северне стране, али нису никако могли да изађу на њен врх, пошто су тучени од стране совјетских тенкова из 109. тенковске бригаде, 48 и 58. тенковског пука, и делова 614.противтенковског пука. Апсолутно сви важнији топографски објекти који су доминирали на фронту били су уређени за упорну одбрану. Тенкови су били веома добро укопани и утврђени, тако да су замењивали ватрене тачке са вучним топовима и бункере са митраљезима. Захваљујући доминантним положајима на којима су се налазили, непријатељ никако није могао да их изманеврише и приђе са леђа, јер су се тенкови Т-34, КВ-1 и КВ-2 одликовали солидним наоружањем и снажном оклопном заштитом. Тако укопане их је било јако тешко уништити. Да би се једна ватрена тачка елиминисала Немци су уз топовску ватру из својих тенкова морали да ангажују тешку артиљерију и авијацију.

Битка се водила за сваки комад земље око Курска

Услед неочекивано слабе динамике напада на овом фронту, команда 47.оклопног корпуса је око 17ч. зауставила своју операцију у циљу прегрупације својих снага. У садјеству са 41.оклопним корпусом који је на левом крилу 9А. свим снагама напао на Понире, 47.оклопни корпус је обновио свој напад на коту (257) тако што је покушао да обухватним нападом са крила разбије фронт који су поселе јединице 75.гардијске пешадијске дивизије. Међутим, ни овај напад није успео јер је совјетска одбрана на овом правцу била гранитна, где практично није постојао никакав простор за напредак.

Битка за Тепло

На фронту совјетске 70.А која се налазила на крајњем левом крилу совјетске одбране, немачке мешовите оклопно-механизоване снаге из састава 46 и 47.оклопног корпуса су покушале да изврше пробој у рејону села Кутирка-Тепло. Овај немачки напад су на себе примиле јединице совјетске 3.противтенковске артиљеријске бригаде, и главнина 140 и 175. пешадијске дивизије. У рејону ових села су била образоване две противтенковске одбрамбене зоне које су се састојале од укупно шест артиљеријских батерија наоружаних противтенковским топовима ЗИС у кал. 57/76мм, две батерије минобацача у кал.120мм и два батаљона бораца наоружаних са противтенковским пушкама. Свака артиљеријска батерија се налазила на одлично организованом и инжињеријски беспрекорно уређеном положају. Ове одбрамбене зоне су покривале фронт ширине 4 километра, као и његову дубину од 5 км.

Карта операције на правцу Гњилец-Тепло

Другог дана операције (6.јула 18ч.), немачке снаге су на овом правцу ангажовале значајне снаге које су састојале од тенкова и јуришних оруђа, које су нападале на цео одбрамбени сектор који је бранила 3.противтенковска бригада. Рачуна се да је у прво борбеном ешелону ангажовано од 50-150 јединица оклопне технике коју је подржавало десетак хиљада непријатељских војника. Наступање ове групе интензивно је подржавала немачка артиљерија и авијација.

Први удар је на себе примила 4.батерија/3.пт.бригаде којом је командовао капетан Игиашев. Том приликом, командир пт-оруђа водник Скларов је успео да са две кумулативне гранате уништи чеони немачки тешки тенк Pz.Kpfw.VI „Tiger“. Када је ова оклопна група ушла у радијус дејства бочно распоређене 6.батерије/3.пт.бригаде, по немачким тенковима је са оба положаја испаљено на стотине пројектила из топова и противтенковских пушака. За кратко време немачка оклопна група је изгубила још пет тенкова, и била принуђена да се врати на полазне позиције без икаквих резултата.

Пошто су прикупили нове снаге које су дошле као испомоћ са десног крила фронта, Немци мењају правац дејства и нападају на позиције 5.батерије/3.пт.бригаде. Међутим док су развијали своје тенкове за напад, један део колоне неопрезно улази у домет топова 4.батерије/3.пт.бригаде што доводи до потпуне дезорганизације овог напада. Наиме део колоне који је био изложен ватри креће да се повлачи, док други део тенковске групе без икакве подршке наставља да се креће напред где потпада под ураганску паљбу совјетских противоклопних оруђа, која су се налазила у саставу 5.батерије/3.пт.бригаде. За веома кратко време Немци су испред положаја 5.батерије/3.пт.бригаде оставили 14 уништених тенкова и у паници одступили назад. Нешто касније је покушан и трећи узастопни тенковско-пешадијски напад у коме су Немци изгубили још 9 тенкова (укупно је тог дана уништено и оштећено 29 немачких тенкова). За све време ових борби командири совјетских батерија (посебно капетан Гарлицин) су изузетно вешто и сналажљиво командовали својим артиљеријским посадама, где је за 48ч. жестоке борбе уништено неколико десетина тенкова без икаквих губитака на сопственој страни. Наиме, у току 6 и 7 јула 1943. године, јединице 3.противтенковске бригаде у садејству са деловима 140 и 175. пешадијске дивизије, одбиле су све нападе непријатеља приликом чега је из строја избачено 47 немачких тенкова.

С обзиром на појаву снажних оклопно-механизованих снага на овом сектору команда Централног фронта је ојачала фронт 70.А главнином 19.тенковског корпуса који се распоредио у ближој тактичкој дубини фронта иза 140 и 175. пешадијске дивизије.

Белгородско-Курски стратегијски правац

Операције немачког 48.оклопног корпуса

Немачки 48.оклопни корпус/4.А (кмд. генерал Ото фон Кнобелсдорф) је имао задатак да 6.јула 1943.године, настави са својом офанзивом у захвату комуникације Белгород-Обојањ коју су браниле јединице 67.гардијске пешадијске дивизије. Ударну снагу 48.оклопног корпуса су представљале 11.оклопна дивизија и оклд. „Großdeutschland“ које су имале задатак да после заузимања насељеног места Черкаско своја дејства усмере у правцу надирања 2.СС оклопног корпуса, ради спајања са његовим снагама и заједничког пробоја другог одбрамбеног ешелона совјетске 6.гардијске армије. Немачка 167.пешадијска дивизија је имала задатак да прати ова два оклопна корпуса и да неутралише све совјетске јединице које би њиховим енергичним дејствима биле изманеврисане и затворене у обруч.

У 9.30ч 6.јула, ударна група 48.оклопног корпуса је отпочела са својим наступањем ка другом одбрамбеном ешелону Црвене армије. Ломећи отпор совјетских претходница, предњи делови 11.оклопне дивизије и оклд. „Großdeutschland“ изненада су променили правац свог кретања и целом дужином фронта избили пред 67.пешадијску дивизију која се налазила у међупростору између 48. и 2.СС оклопног корпуса. Ова дивизија није на време добила наређење од кмд. 6А да се повуче на повољније позиције (тек око 12.ч генерал Чистјаков је обавестио команду див.на извлачење својих снага) што је искористила немачка оклопна група која је једноставно заобишла совјетски одбрамбени положај и заузела насеље Дмитревку, која се налазила у дубини фронта иза 67.пешадијске дивизије. Оклопна група дивизије „Großdeutschland“ се спојила са левокрилним деловима 3.СС оклд. „Мртвачка глава“ и на тај начин окружила 199 и 201. гардијски пешадијски пук/67.пд као и 153.гардијски пешадијски пук суседене 52.гардијске пешадијске дивизије. Ликвидацију окружених совјетских јединица је изводила поменута 167.пешадијска дивизија, која истина није успела да неутралише ове доста крупне и борбене саставе Црвене армије, који су 8.јула успели да се пробију из окружења.

Карта борбених дејстава 48.оклопног корпуса 6.јула 1943.године

Немачки 48.оклопни корпус је успео да крајем 6.јула избије пред други ешелон совјетске одбране. Испред њега су се налазиле јединице 3.механизованог корпуса Црвене армије под командом генерала Семена Кривошеина. У саставу овог корпуса налазиле су се јединице 1,3 и 10. механизованог пука, 1.гардијског тенковског пука, 49.тенковске бригаде, 265. минобацачког и 35.противтенковског артиљеријског пука, као и читав низ осталих јединица различите јачине. На дан 6.јула у 12ч. у саставу корпуса се налазило укупно 222 борбено способних тенкова. Међутим услед наглог продора 2.СС оклопног корпуса који је успео да на свом правцу напада практично уништи јединице 5.гардијског тенковског корпуса и 52.гардијске пешадијске дивизије/6.гардијске армије, кмд.3.механизованог корпуса је морала да ову рупу попуни са 1.гардијском тенковском и 47. тенковском бригадом која је извршила противудар по деловима 1-СС оклд „Адолф Хитлер“ у рејону Јаковљева.При томе су гвардејци масовно примењивали тактику заседних дејстава, са којом су успоравали немачке оклопно-механизоване снаге. С обзиром да је добар део својих тенковских јединица усмерио ка заустављању продора 2.СС оклопног корпуса, генерал Кривошеин је ка јединицама 48.оклопног корпуса које су надирале право на његову зону одговорности могао да супротстави три механизоване бригаде са 113 тенкова, и нешто тенкова јачине једне тч из 1.гардијске тенковске бригаде који су се налазили у оквиру њеног 34.самосталног тенковског батаљона.

Генерал Херман Хот је хтео да пре пада вечери пробије други ешелон совјетске одбране. Он је без задржавања са  својим 48.оклопним корпусом уз садејство делова 2.СС оклопног корпуса напао на јединице 3.механизованог корпуса Црвене армије. За сламање ешелониране совјетске одбране ген. Хот је наредио да се од делова немачког 39.тенковског пука „Пантер“ и самосталног тенковског пука из састава оклд „Großdeutschland“ образовује јединствена ударна оклопна група за „пробој“ . Без обзира што је у једном моменту у напад кренуло 200+ тенкова различитог типа, јединице 3.механизованог корпуса су успеле да активном одбраном састављеном од многобројних заседа и положаја уређених за борбу у великој мери зауставе нападача, приликом чега су му нанели осетне губитке.

У целини гледано, јединице немачког 48.оклопног корпуса су тог 6.јула имале знатно више успега него првог дана операције. Међутим, оне су том приликом претрпеле тешке губитке које су значајно смањиле њихову ударну моћ. На пример, тенковски пук у саставу оклд. „Großdeutschland“ је 4.јула 1943.године на бројном стању имао укупно 112 оперативних тенкова, укључујући ту и 14 тешких Pz.Kpfw.VI „Tiger“. На крају 6.јула овај пук је напросто преполовљен јер је у прва два дана операције изгубио 59 тенкова, а његова тч састављена од тешких тенкова  „Tiger“ је спала на свега два тенка (12 тенкова Pz.Kpfw.VI „Tiger“ је било трајно изгубљено или избачено из строја). 10. ојачана тенковска бригада (познатија и као „пантер-бригада“)  је у свануће операције „Цитадела“ имала на располагању 160 средњих тенкова PzKpfw V „Panther“, док је крај 6.јула дочекала са свега 40 оперативних машина.

7.јул-Битка за прелаз преко реке Пена

Увече 6.јула кмд. Вороњешког фронта генерал Ватутин издао је наредбу јединицама 1-тенковске армије да са преосталим деловима 5.гардијског тенковског корпуса ликвидира продор немачког 2.СС оклопног корпуса код насељеног места Лучко. Чувени генерал Михаил Катуков (кмд. 1.тенковске армије) је по добијању наредбе од стране команде Вороњешког фронта разрадио операцију противудара по немачким снагама у којем је требало да учествује пет тенковских бригада из састава 3.механизованог и 31.тенковског корпуса. Овај последњи корпус је у свом саставу имао три тенковске бригаде са 200+ тенкова (средњих Т-34  и лаких тенкова и Т-70.) Међутим Немцима се јако журило, и они једноставно ни по коју цену нису дозвољавали да стратешка инцијатива пређе на страну противника.

Команда немачке 4А је наредила својим оклопним корпусима (2.СС и 48) да одмах по свитању крену у напад у циљу разбијања свих совјетских снага на правцима ка Курску и Обојању, а који су затварале јединице 1.тенковске и 6.гардијске армије. Совјетске тенковске јединице су требале да се окруже у рејонима насељених пунктова Солотино, Рилски, Јаковљево и Сирцево. Тог 7.јула тежиште напада је усмерено на совјетске снаге које су се налазиле испред 48.оклопног корпуса /4А. Овај корпус је треба да сломи непријатеља на Обојањском правцу, заузме то место и успостави што чвршћу везу са већ одмаклим 2.СС оклопним корпусом који се развијао на десном крилу немачке 4.армије. Да би се поравнао фронт са чеоним јединицама 2.СС оклопног корпуса, његов левокрилни 48.оклопни корпус је требао да до вечери форсира реку Пену и образује чврст мостобран на њеној супротној страни. Што се тиче 2.СС оклопног корпуса, захваљујући успеху који је остварен у борбеним операцијама током 6.јула, његова активност до 7.јула се може оценити као значајно мања, све док се не расчисти ситуација на његовом левом крилу који је било исувише откривено услед споријег напредовања 48.оклопног корпуса. Једноставно, за продужетак офанзиве група генерала Хаусера је морала да има квалитетније обезбеђене бокове. Управо је на левом крилу 2.СС оклопног корпуса инициран противудар јединица 3.механизованих и 31.тенковског корпуса/1.тенковске армије, па је Хаусер морао да одвоји знатне снаге са централног и десног поредка да спречи дубљи продор совјетских тенкова у своју позадину.

Што се тиче борбених дејстава 7.јула, у складу са наредбом команде немачке 4.А о ширем ангажовању трупа 48.оклопног корпуса ради достизања прецизно одређених позиција наведених у дневној заповести, најжешће борбе су се водиле управо на његовом оперативном правцу. У раним јутарим часовима, немачке оклопно-механизоване дивизије из састава 48.оклопног корпуса су прешле у једновремено наступање ка одбрамбеним позицијама 1.тенковске армије која је бранила водоток реке Пене. Лево крило су браниле јединице 31.тенковског корпуса, централне делове фронта 3.механизовани корпус, а десно крило јединице 6.тенковског корпуса. Заједно са њима ту су се налазили и преостали делови 90 и 67.гардијски пешадијске дивизије које су у претходна два дана напросто преполовљене.

Главни немачки удар је погодио положаје које су браниле јединице 3.механизованог и 31.тенковског корпуса. Накјритичније је било на централном правцу које је било у зони одговорности 3.механизоване бригаде. Изузетно моћна тенковска група коју су чиниле најквалитетније тенковске јединице из састава 11.оклопоне дивизије, оклд. „Großdeutschland“ и 10.оклопне бригаде „Пантер“ сручили су се на неколико одбрамбених тачака коју је бранила ова бригада. Пословично, ову оклопну масу су из ваздуха подржавали авиони 8.ваздухопловних немачког корпуса, који је тог дана био ванредно ангажован. Користећи ватрену супремацију, Немци су успели да сломе неколико узастопних одбрамбених положаја и савладају бројне инжињеријске препреке, где су после неколико часова оштре борбе коначно пробили главни одбрамбени положај 3.механизоване бригаде. Ова совјетска бригада је после неколико часова борбе спала на свега 10 расположивих тенкова Т-34. Међутим, без обзира на тешке губитке ова бригада је и даље изводила тактику активне одбране где је до вечерњих часова у бројним контранападима изгубила још четири тенка спречавајући ширење немачког клина у одбрани 3.механизованог корпуса.  Уводећи бројне резерве из дубине фронта, немачке снаге су после пробијања бедема 3.механизоване бригаде успеле да образују клин дубине 3-4 км настављајући свој продор на север. Истовремено су они вршили притисак на јединице 1 и 10.механизоване бригаде које су штитиле бокове 3.механизоване бригаде која је тог дана жестоко нападнута.

Карта борбених дејстава 48.оклопног коруса 7.јула 1943.године

Пошто је ген.Кутаков тачно лоцирао главни оперативни правац удара немачког 48.оклопног корпуса, оне је са осталих сектора одбране 1.тенковске армије, почео да довлачи јединице на централни део фронта који је био највише угрожен. Тако је кмд. 6.тенковског корпуса ген.Гетману наредио да под хитно са својом 112.тенковском бригадом удари у бок немачког клина у циљу његовог одсецања. Бригада је до 15ч пристигла у рејон извођења борбених операција и заједно са осталим јединицама 3.механизованог корпуса извела напад на леви бок немачког клина. Жестоке борбе су вођене до 21ч. где 121.тенковска бригада није успела у свом науму, али је значајно допринела да Немци добар део својих снага ангажују да би одбили њене нападе (оклд. „Großdeutschland“). Ова бригада је у тих неколико часова битке изгубила најмање 20 тенкова, али је отупела офанзивну снагу немачких оклопно-механизованих јединица које су грозничаво покушавале да се домогну корита реке Пене. Даљи продор немачке тенковске групе из састава 11.оклопне дивизије је успорен активном одбраном осталих јединица 1.тенковске армије, као и интервенцијом резервних снага (180.тенковска бригада/31.армије) која је прискочила у помоћ са додатних 70 тенкова и две противтенковске батерије наоружане ПВО топовима у кал.85мм. Ојачавањем одбрамбеног распореда испред немачког клина, до вечери је у потпуности заустављено напредовање јединица 48.оклопног корпуса.

Таквим развојем догађаја од 7.јула немачки 48. оклопни корпус је успео да пробије одбрану 3.механизованог корпуса, и делова 90.гардијске пешадијске дивизије и образује клин дубине 6.0-6.5 километара. Међутим, упркос томе Немци нису успели да у потпуности сломе одбрану другог ешелона. У прва два дана битке, 6.гардијска армија је изгубила 51, 52 и 67.гардијску пешадијску дивизију које су у великој мери уништене.90. гардијска пешадијска дивизија је такође била десеткована. 5.гардијски тенковски корпус је спао на ниво стандардне тенковске бригаде. Такође, и све артиљеријске и противтенковске бригаде које су се нашле на правцу непосредног удара су имале тешке губитке. Са друге стране, немачке јединице су такође претрпеле озбиљне губитке а да нису испуниле ниједан свој оперативни циљ. Рецимо оклопно-гренадирска дивизија "Großdeutschland" које је била ударна формација немачког 48.оклопног корпуса (нешто слично „овну“ који је пробијао врата древних утврђења) на почетку битке је имала више од 300 тенкова различитог типа. У раним јутарњим часовима 8.јула ова дивизија је располагала са свега 80 тенкова, што је губитак од преко 220 машина за 72ч битке.Такође, и 2.СС оклопни корпус је имао тешке губитке. 4.јула сс-овци су имали укупно 578 тенкова, да би 7/8.јула спали на 306 борбено способних машина, што је губитак од 272 тенка.

Наставиће се....

Уколико сте пропустили наша два претходна текста можете их погледати кликом на линкове ⇒ КУРСК-1 и КУРСК-2

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“