Управо је бољшевичка револуција дала женама иста права као и мушкарцима. Владимир Лењин је 1919. писао: „У једној од најзаосталијих држава Европе совјетска власт је за само две године урадила више за женску еманципацију и дала женама исти статус какав има 'јачи' пол, него што су све напредне, просвећене, 'демократске' републике света постигле за 130 година.“
У наставку Лењин поносно пише: „Просвећеност, култура, цивилизација, слобода у свим капиталистичким, буржујским републикама света... све ове лепе речи иду у комбинацији са злогласним, одвратним и бруталним законима у којима се жене третирају као подређена бића, законима због којих ванбрачна деца немају иста права као такозвана 'легитимна' деца, законима који дају привилегије само мушкарцима, и који понижавају и вређају жене. Совјетска Република, република радника и сељака, је брзо избрисала све ове законе и није оставила ни трага од буржујске неправде и лицемерја“.
Совјетски Савез је забранио било какав утицај цркве на брачну заједницу. Ванбрачна деца су имала једнака права као и деца рођена у браку, а жене су стекле право да саме покрећу бракоразводни поступак.
Штавише, жене су добиле иста права као и мушкарци у погледу плата, плаћеног одмора и здравствене заштите на послу. Појам породитељско одсуство се први пут појавио у Совјетском Савезу. Онда се не треба ни чудити што је за само седам година (1923 – 1230) број запослених жена у СССР-у скочио са 423.200 на 885.000.
Жене су стекле и једнака са мушкарцима политичка права. Двадесетих година прошлог века око 600 „Совјета“ (представничких органа власти) имало је жене председнике. А радикалну трансформацију улоге жене у Русији после револуције 1917. подржали су и медији, и, наравно, пропагандни постери.