До краја 1943. су Црвена армија и руски народ великим жртвама и епском храброшћу успели да потуку нацистичке завојеваче пред вратима Москве, у рушевинама Стаљинграда, на кршовитом Кавказу, по степама око Курска и другде, и тако разбију илузију хитлероваца о уништењу Совјетског Савеза. Фронт је био стабилизован, али је пут до ослобођења окупираних руских и источноевропских земаља, као и до коначног уништења нацистичког зла био дуг. Управо у то време почиње једна од интересантнијих прича Великог отаџбинског рата – она о настанку тенковског батаљона „Дмитриј Донски“ и његовом ратном путу.
Пре свега, када се говори о овој јединственој формацији Црвене армије, важно је истаћи да она представља први пример сарадње између совјетске државе и Руске православне цркве. Црква је од почетка немачке агресије била уз свој народ и помагала је у одбрани руске земље јачањем борбеног духа кроз литургијску и пропагандну делатност, као и хуманитарним радом. Међутим, те активности вршене су на релацији Црква – народ, мимо совјетског државног апарата. Тако је Црква имала и свој фонд за одбрану отаџбине у коме је донацијама верника до октобра 1944. сакупљено 150 милиона рубаља. Све укупно, Руска православна црква је до краја рата, што својим средствима, што донацијама верника, уложила око 300 милиона рубаља у победу над нацистима. Ова средства придруживана су донацијама радника Совјетског Савеза за „Генерални одбрамбени фонд Црвене армије за снабдевање тенковима, авионима и бродовима“.
Увидевши патриотску улогу руске цркве и суочено са неопходношћу да уједини читав народ у борби против завојевача, совјетско државно руководство је почело да напушта свој милитантни атеизам, антицрквену пропаганду и политику репресије према Цркви и верницима. Тако је нацистички „рат истребљења“ (Vernichtungskrieg) остварио готово немогуће – измирио је бољшевичку државу са руском црквом. Врхунац тог процеса био је историјски сусрет Јосифа Стаљина са митрополитом Сергијем, 4. септембра 1943. године на којем је стари митрополит изрекао чувене речи: „Ваше победе су и наше победе“.
Неколико дана потом, 8. септембра 1943, Сабор руских јерарха изабрао је Сергија за патријарха Московског и целе Русије. Једна од главних тема о којим су (тада још увек) митрополит Сергије и Стаљин разговарали током сусрета било је формирање тенковског батаљона донацијама Руске православне цркве. То није била нова идеја. Сергије је још 30. децембра 1942, у свом обраћању пастви, позвао вернике да дају прилог за формирање тенковског батаљона који би носио име чувеног руског хероја Дмитрија Донског: „Нека наш црквени батаљон носи са собом благослов православне цркве и непрекидне молитве за победу руског оружја. Свима нама ће бити угодна свест о томе да нисмо стајали по страни, него да је свако у складу са својим могућностима и својом снагом дали допринос светом послу спасења отаџбине“.
Новац је до краја 1943. био сакупљен, па је уз Стаљиново одобрење те зиме отпочело формирање ове несвакидашње јединице. Сам назив батаљона имао је велики симболички значај јер је Дмитриј Донски био први руски велможа који је устао против монголске власти и потом потукао Монголе у чувеној бици на Куликовском пољу, 8. септембра 1380. године.
Зато је и свечаност формирања ове јединице 7. марта 1944. уприличена надомак Туле, у близини легендарног Куликовског поља. Том приликом је 40 тенкова чувеног типа Т-34 које је Руска православна црква купила предато Првој гардијској тенковској армији. Овом чину присуствовао је и митрополит крутицки и коломенски Николај, што је уједно био и први јавни сусрет руских црквених званичника са официрима и војницима Црвене армије. Он се тада обратио тенкистима следећим речима: „Терајте омраженог непријатеља из наше Велике Русије! Нека вас славно име Дмитрија Донског води у битку за свету руску земљу! Напред, ка победи, браћо војници!'' Пут ка победи, за ову јединицу, почео је већ у ноћи 23. на 24. март 1944, када се први пут сударила са непријатељем код Умана у Украјини и разбила га.
Тенковски батаљон „Дмитриј Донски“ био је квалитетно опремљен. То је била једна од првих оклопних формација Црвене армије која је добила модернизоване тенкове типа Т-34/85 (конкретно поседовала их је 19) са топом повећане пробојности и домета од 85 mm и снажнијим оклопом. Ипак, њен главни адут били су тенкови ОТ-34, што је верзија Т-34 са монтираним бацачем пламена (њих је јединица поседовала 21).
Батаљон је изразито успешно војевао и показао се достојним имена јунака које носио. Процењује се да је јединица у само прва два месеца борби ликвидирала око 1400 хитлероваца, уништила и онеспособила 40 топова, стотинак митраљеских гнезда, 38 тенкова, 17 оклопних возила и око 100 других возила. Након завршетка Другог светског рата тенкови ове јединице нашли су се у музејима Москве, Лењинграда и Туле.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
