Како је Русија постала један од највећих извозника оружја на свету?

Данас је Русија на другом месту у трговини оружјем, а испред ње су једино Сједињене Државе. Према овогодишњем извештају Стокхолмског међународног центра за истраживање мира, водећи извозници оружја су САД (33%), Русија (23%), Кина (6,2%), Француска (6%), Немачка (5,6%), док све остале земље сачињавају 26,2% тржишта.

Стручњаци процењују да ће до 2020. светска потражња наоружања достићи вредност од 120 милијарди америчких долара. Главни увозници сада су Индија (13%), Саудијска Арабија (8,2%), Уједињени Арапски Емирати (4,6%), Кина (4,5%), Алжир (3,7%), док преосталих 66% чине све остале земље.

Готово половину целокупног руског извоза наоружања чине ловци и бомбардери четврте генерације из породица „МиГ“ и „Сухој“. ПВО системи попут С-400 чине око четвртине извоза.

Међутим, САД, Израел и Француска су значајни конкуренти. Нека од традиционалних совјетских тржишта, попут Индије, постају поприште интензивне конкуренције, па Русија улаже велики труд у постизање профитабилних уговора како их не би изгубила пред ривалима.

Дуга традиција производње оружја

Први помен постојања професионалне гилде произвођача ватреног оружја у Москви датира из 1475. године, а од тада је производња оружја процветала. Почетком 17. века, у московској фабрици пушака и топова је радило неких 500 људи.

Почевши од Андреја Чокова, једног од легендарних оружара који је направио „Цар топ“ и многе друге чувене топове, Русија је имала бројне веште мајсторе који су преносили традицију прављења најбољих пушака и топова на нове генерације.

Сергеј Мосин је направио једну од пушака које су најдуже биле у употреби у руској војсци, док је Фјодор Токарев направио чувени пиштољ „тетејац“. Николај Макаров је изумео „Макаров“ пиштољ, из ког су потекле десетине модификација у Русији и иностранству. Коначно, верованто најпознатији је Михаил Калашњиков чија је јуришна аутоматска пушка АК-47 најраспрострањенији комад ватреног оружја на свету.

Поузданост

Од како се ватрено оружје између 14. и 15. века појавило у Русији, његова главна карактеристика била је поузданост. Оружје је могло да се производи и поправља само на тачно одређеним местима, а коришћено је за борбе против номадских и домородачких племена источне и јужне Русије. Стога је поузданост била одлика која је руским произвођачима оружја била од круцијалне важности.

Неки од најбољих руских топова из 16. века и даље постоје и живи су доказ дуговечности руског оружја. Иста вештина твораца може се приметити и код пешадијског наоружања, за шта постоје бројни примери.

Пушка „Мосин“, која је у руској војсци коришћена од 1890-их до 1950-их, има затварач који се може раставити и саставити без икаквог алата. Може да функционише у свим условима и веома је поуздана. И аутоматска пушка „Калашњиков“ се може лако саставити и користити у свим климатским условима. Генерално говорећи, већина чувених руских пиштоља, аутомата и пушака се веома лако склапају, расклапају и одржавају.

Обиље природних ресурса и научно знање

Русија је увек била земља са обиљем ресурса, укључујући и руду гвожђа. Још у 17. веку је холандски трговац Ендрју Виниус одлучио да се остави пољопривреде и да се посвети ископавању руде гвожђа из рудника у Тули, граду у којем се касније развила највећа производња оружја у Русији, управо захваљујући локалној руди.

Гвожђе из централне Русије и Сибира је омогућило производњу огромних количина ватерног оружја. У 18. веку, Русија је постала водећи светски извозник ове руде.

Касније су многе друге индустрије постале есенцијалне за производњу оружја: хемија, физика, софистикована балистика, истраживање експлозива, итд. Русија (а касније и Совјетски Савез), која је одувек била јака у науци, развијала је релевантне индустрије паралелно са производњом оружја. У 20. веку су водећи научни ресурси државе били посвећени развоју најјачих и најсмртоноснијих оружја на свету – нарочито током Хладног рата.

Трговина оружјем као политички инструмент

Хладни рат је имао огроман утицај на светско тржиште оружја. Почевши од 1950-их, СССР је продавао оружје многим земљама, а највише чланицама Варшавског пакта. Индија и Кина, које остају водећи увозници руског оружја, такође су биле тржишта за Совјетски Савез из очигледних разлога: совјетски комунистички режим је био прихватљив комунистичкој Кини. Осим тога, за Индију, као и за Кину, копнене трговинске руте су биле боље од прекоморске трговине са нпр. Америком.

Када било која од ових земаља купује ратне бродове, подморнице, ловачке авионе и системе ПВО, склапају се и уговори са руском војском о ремонту, одржавању и резервним деловима, као и споразуми са руским војним колегама о обуци, гостовањима и другоме. На тај начин везе између ових земаља постају све јаче.

Било је случајева у којим су пушке и остало оружје достављани бесплатно, као директна подршка „градитељима социјализма“. Пука прокламација заокрета ка социјализму је била довољна да се добију позајмице и оружје од Совјетског Савеза, па су многи слаби и сиромашни режими искористили ову шансу.

Чак се и након распада СССР-а наставила дугорочна трговина. Оно што је такође било од велике важности је што су совјетски конструктори оружја учили, обучавали и саветовали колеге у земљама које су куповале совјетско оружје. Ово је створило поуздану мрежу људи који су се ослањали на совјетски инжењеринг, што је заузврат подстицало наставак трговине са Русијом.

Прочитајте такође: Које оружје Русија продаје армијама других земаља?