Како је руска армија излазила на крај са алкохолизмом?

У недавно снимљеном америчко-турском филму „Отомански поручник“ („The Ottoman Lieutenant“, 2017) видимо како се у Првом светском рату османлијски официр тајно увукао у тврђаву коју је заузела руска армија. Тамо је затекао мноштво руских војника који су били мртви пијани и нису могли чак ни да стоје на ногама.

Таква представа о руској армији је карактеристична за Холивуд али нема никакве везе са стварношћу и елементарном логиком. Како би руске трупе могле ефикасно да се боре и заузимају непријатељска упоришта, и да побеђују, ако је то била хорда недисциплинованих пијаница?

Пиће је, нема сумње, увек имало значајну улогу у руском начину живота, па и у руској армији. Али та чињеница никада (изузев у доба револуције) није доводила у питање борбену моћ руске армије.

Алкохол против болести

Алкохол у руској армији није био забрањен још у 18. веку. Напротив, тада се сматрало да је то најефикасније средство за борбу против болести и епидемија, а такође и против глади и хладноће.

Сваки војник је свакодневно добијао по две чаше вина или вотке: једну ујутру и једну увече. Дневно је имао на располагању и три литра пива. За успешно извршавање војних обавеза могао је добити додатну порцију пића.

Са друге стране, руски император Петар Први никада својим трупама није дозвољавао пијанчење. Пијани војници су кажњавани бичевањем, а пијани официри су могли бити рашчињени. Поред „штапа“ постојала је и „шаргарепа“: војник који би одбио порцију пића добио би већу плату.

У 19. веку се алкохол у руској армији доводио у везу пре свега са хусарима, припадницима елитне лаке коњице познатим по неконтролисаном понашању и безбрижном животу. Прича се да су они отварали шампањац тако што су сабљом одсецали грлић.

У мирнодопским условима хусари су пили шампањац, а кад почне рат прелазили су на вотку. Чак су и коњима давали сено натопљено вотком да би коњи мање осећали страх уочи напада. И поред свега, напад јединице пијаних хусара био је несвакидашњи призор.

Борба против алкохолизма

Почетком 20. века медицина је достигла висок ниво и било је апсурдно разматрати алкохол као главни лек. Држава је почела да се бори против зависности од алкохола у армији. Војници су добијали само три чаше пића недељно, а било је покушаја да се алкохол замени традиционалним руским напицима као што је квас или збитењ (врућа медовина са зачинима).

У Првом светском рату алкохол је у руској армији био забрањен. Војници нису били одушевљени том одлуком и зато су у офанзивама тражили непријатељске подруме пића или су покушавали да искористе колоњску воду уместо алкохола, што је резултирало масовним пијанством.

Кампања против алкохола је ипак полако али сигурно почела да доноси плод тако да је укупна употреба алкохола у Русији смањена. Тај плод је, међутим, потпуно уништен у револуцији 2017. године. Армија је била дезорганизована и запала је у стање хаоса, анархије и алкохолизма. Управо тада се појавила представа о „вечито пијаном руском војнику“.

„100 милилитара од народног комесара“

Неконтролисано „алкохолно лудило“ прошло је када су прошли ужаси револуције и грађанског рата. У Црвеној армији није било места за алкохол.

Ситуација се променила током Зимског рата између Совјетског Савеза и Финске. Народни комесар за одбрану (министар одбране) Климент Ворошилов наложио је да се промрзлим војницима свакодневно даје порција вотке (100 милилитара) са циљем да им се некако подигне морал.

Традиција „100 милилитара од народног комесара“ (како су те порције остале запамћене) настављена је и у првом критичном периоду рата против нациста.

Стаљин, међутим, није планирао да од совјетских војника направи алкохоличаре тако да је 1942. године обустављено дељење вотке обичним војницима. То право је задржано само за неке категорије, укључујући пилоте и позадинске раднике.

Војници су добијали алкохол и уочи напада, али су сви остали морали да чекају велики државни празник како би добили својих 100 милилитара.

Оне који би претерали у пићу чекала је озбиљна казна. У појединим случајевима су пијани војници и официри рашчињени и послати у казнени батаљон „да крвљу сперу своју срамоту“.