Ропство у Немачкој: Како су милиони совјетских грађана принудно радили за нацисте

Archive photo
Када су Немци почетком 1940-их окупирали један део територије СССР-а, приморали су милионе Украјинаца, Белоруса и Руса да служе окупатору као радна снага.

Моја баба Јевгенија Мечтајева имала је 22 године када је почео Велики отаџбински рат. Тада се са мужем, припадником Црвене армије, тек преселила у Брест, град на совјетско-немачкој линији раздвајања. Брест је био један од првих градова на који су Немци 22. јуна 1941. извршили офанзиву.

Јевгенијин муж је погинуо када су нацисти заузели Брест. Заједно са многим другим младим женама и омладином она је силом одведена у Немачку где је годину дана провела на принудном раду у логору, а затим је била „срећна“ што су је послали да ради на немачком породичном имању.

Принудне раднице из логора код Лођа носе ознаку „OST“ (Ostarbeiter).

Тамо су је приморавали да ради, нису јој плаћали, а понекад су је и тукли. Тако је било све док је Совјети нису ослободили и дозволили јој да се врати кући. До саме смрти 2013. године Јевгенија Мечтајева скоро да није ни помињала тај период живота у Немачкој. То је само један пример, а према подацима Нирнбершког процеса сличну судбину је доживело око 4,9 милиона совјетских цивила који су силом одведени у Немачку на принудни рад. Шта се у Немачкој дешавало са тим људима?

Нацистичка радна снага

Током 1941. и 1942, док је беснео Други светски рат, нацистичкој Немачкој је радна снага била крајње неопходна јер је економија већ била под оптерећењем с обзиром да су немачки радници били регрутовани и отишли у рат. Пронађено је веома сурово решење – људи са окупираних територија силом су приморани да раде у немачким фабрикама и на пољопривредним газдинствима.

Нацистички пропагандни плакат на коме пише: „Живим у немачкој породици и одлично се осећам“.

Они који су доведени из СССР-а звали су се остарбајтери, тј. „радници са истока“. Њихов статус је био најнижи у хијерархији немачког друштва, па је у складу са тим и опхођење са њима било нехумано.

Возови путују на Запад

У почетку су Немци примамљивим обећањима позивали мештане на окупираној територији да раде у Немачкој. „Мушкарци и жене у Украјини! Немачка вам омогућава да добијете користан и добро плаћен посао... Биће вам обезбеђено све што вам је потребно, укључујући и удобан стан!“ Тако су гласиле прве прокламације објављене у јануару 1942. Али, то је „упалило“ само неколико пута јер су људи писали писма својима, и из тих писама се и поред немачке цензуре сазнало да су остарбајтери живели у Немачкој горе него пси.

Девојке и жене окупљене на станици ради транспортовања у Немачку.

Затим су нацисти одбацили пропаганду и применили силу. Окупљали су Украјинце, Белорусе и Русе, углавном децу и омладину по селима и градовима, и принудно их возовима слали у Немачку.

„Трпали су нас у вагоне колико је могло да стане тако да нисмо ни ногу могли померити“, сећа се Антонина Сердјукова која је на тај начин одведена из Украјине у Немачку. „Путовали смо месец дана“.

Судбина остарбајтера хиљадама километара далеко од куће била је као лутрија. Фабрикама, рудницима и пољопривредним газдинствима били су потребни радници, и све је зависило од тога ко ће дати више новца за ту радну снагу.

Русија, Украјина. Депортација цивила возом, жене у теретним вагонима, вероватно у лето 1942.

„Стигли смо на место за примопредају које бих ја окаракетрисао као тржницу где се продаје робље“, каже Фјодор Панченко из Украјине. „Након сат времена цела група је распродата различитим купцима“. Панченко је био у групи од 200 људи и доспео је у фабрику за прераду метала у Шлезији (данас Пољска).

Бросква, новац и бекство

Такозвани „отарбајтер“ (принудни радник са Истока) у фабрици оружја у jужној Немачкој са ознаком на рукаву.

Посебно је тешко било онима који су радили у металургији: мало су спавали, много су радили и гладовали су у радничким камповима. „Јели смо једном дневно и то тањир чорбе са шаргарепом и бросквом [подземна келераба]“ – тако је Антонина Сердјукова описала свој живот у фабрици код Дрездена.

Подземна келераба је нешто што се урезало у сећање свима који су били у немачком заробљеништву. То је најјефтиније поврће које су Немци бацали радницима онако како је ишчупано, тј. неопрано и неочишћено. У таквим условима су епидемије тифуса и маларије биле честа појава.

Поједини фабрички радници су добијали малу плату, тек да могу да купе разгледницу или нешто од одела у продавници у радничком кампу. „Биле су потребне три такве плате да би се могао купити мали џемпер, који је можда скинут са убијеног Јеврејина“, објашњава Сердјукова.

Остарбајтери у својим баракама, 1944.

Многи млади заробљеници, поготово дечаци, покушавали су да побегну из радничких логора. Један од њих је Фјодор Панченко. Он је два пута бежао, лутао по Немачкој и крио се месец дана, али је затим ухваћен, брутално испребијан и одведен у Аушвиц, а затим у концентрациони логор код Магдебурга, где је једва преживео. То је и иначе била честа судбина остербајтера – бегунци су најчешће ухваћени и одведени у логор смрти.

„Срећници“

Са друге стране, није свим заробљеницима у Немачкој живот био тако тежак. „Неки од нас су радили на породичном имању. Бићу искрен: поједини су молили Бога да рат потраје још четири године...“, сећа се Панченко. „Онима који су радили у породици све је зависило од тога какви су њихови домаћини били као људи. У сваком наороду има и добрих људи и злотвора“.

Немачка, јануар 1945. Остарбајтерка Хелена Б. из Кијева.

Поједини Немци су били добри према својим совјетским слугама, па су их чак третирали и као чланове породице, док су други били хладни и сурови – све је то била лутрија. „Моје газде су ме чак замолиле да останем код њих у Немачкој“, каже Јевгенија Савранска која је радила као кућна помоћница у Свјебођину (у окупираној Пољској). „Али ја сам им рекла ’Не’, много пре него што је стигла совјетска армија“.

Савезничка паљба и последице

Заробљеницима из Совјетског Савеза је тешко пало чак и ослобођење 1945. године. Они су и сами били у опасности када су савезничке бомбе почеле да падају на немачке градове. А они који су преживели суочили су се са новим тешкоћама – прошли су „филтрирање“ у посебним камповима НКВД-а где су саслушавани као ратни заробљеници. Неколико хиљада принудних радника је после ослобођења завршило у Гулагу. Један од њих је Лав Мишченко. Он је осуђен на десет година у казнено поправном логору где је радио као преводилац.

Британска армија у Северозападној Европи ослободила је 1944-1945. руске заробљенике на принудном раду извукавши их из подрума који је претходно запалио немачки полицајац, Оснабрик, 7. април 1945.

И онима који су се вратили кући живот је био тежак јер је заробљеништво у Немачкој било као некакав жиг у њиховом животу. „Суграђани су нас презирали“, хладнокрвно констатује Панченко. „Ја нисам могао претендовати на неки бољи посао и зато сам 37 година радио у фабрици. И кад год би дошло до неке грешке сваки пут су ми говорили: О, па није ни чудо, ви сте радили за Хитлера“. Други су деценијама ћутали о свом искуству у Немачкој јер нису желели да тај жиг утиче на њихову каријеру или породицу.

Тек крајем 1980-их, и касније, после распада СССР-а, јавност је обратила пажњу на судбине остарбајтера. Меморијална друштва, друштва историчара и организације за заштиту људских права заједно са неемачким фондом „Сећање, одговорност и будућост“ покренули су интернет пројекат „Друга страна рата“ где се могу наћи на десетине интервјуа са људима који су преживели немачко заробљеништво. Са тог сајта су преузета и њихова сећања наведена у овом тексту.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“