У пролеће 1942. године тенк Т-34 је послат у САД да га амерички стручњаци тестирају и испитају на Абердинском полигону у Мериленду. Американци су желели да сазнају које добре стране совјетског тенка би могли да искористе у сопственој војној индустрији. Са друге стране, група совјетских стручњака присутних на полигону желела је да чује аргументовану критику својих америчких савезника која би могла бити од користи совјетским инжењерима.
Американци су у целини позитивно оценили Т-34 – најбољи тенк средње величине на почетку Другог светског рата. Недостаци које су амерички стручњаци приметили нису имали посебног значаја за совјетске инжењере јер су они већ знали за те недостатке и радили на усавршавању свог најбољег тенка.
Американци су високо оценили главни топ тенка Т-34 калибра 76 мм са ознаком Ф-34 као поуздан и згодан за руковање, али су ставили примедбу на почетну брзину испаљено пројектила.
Америчким стручњацима се свидео облик тенка као и његова могућност да се креће по доста неприступачном терену.
Допале су им се и челичне гусенице тенка Т-34, па су одлучили да исте такве праве и за своје тенкове. У то време су њихови тенкови M3 Lee и M4 Sherman имали гумене гусенице.
Дизел мотор тенка Т-34 окарактерисан је као лак и изванредан. Американци су имали прилику да виде колико је ефикасно коришћење таквих мотора у тенковима. САД су, међутим, све дизел моторе користиле у ратној морнарици тако да није било довољно могућности за коришћење таквих мотора и у тенковима.
Навише су похваљене нишанске справе. За њих је једноставно речено да су „најбоље на свету“, и признато је да немају премца.
Поред позитивних коментара Американци су направили и подугачак списак примедби.
Били су шокирани када су видели да T-34 користи застарели мењач са четири брзине који у Америци у том тренутку већ скоро 20 година није био у употреби. Нису међутим знали да Совјетски Савез већ пуном паром развија нови мењач са 5 брзина за тенк T-34. Први примерци овог тенка са новим мењачима тестирани су у лето и јесен 1942. године мада је њихова серијска производња покренута тек 1943.
А критиковали су и филтер за ваздух „Помон“ не знајући да је већ у припреми био нови, побољшани и далеко ефикаснији филтер „Циклон“.
Американци су били врло скептични и у погледу малих габарита куполе тенка и нису могли да схвате како унутра може да се смести двочлана мушка посада, посебно у зимској униформи. Совјети су знали за тај проблем тако да су 1942. године у експерименталном моделу Т-43, који је требало да замени T-34, направили далеко већу и пространију куполу. Додуше, од модела T-43 се одустало, али су многа његова техничка решења реализована у моделу T-34-85, у чију куполу су већ могла да стану чак и три члана посаде.
И поред тога што је облик тенка добио високу оцену, сматрало се да превише пропушта воду. Приликом форсирања реке или јаких киша у тенк је продирало доста воде. Предложено је да се измени начин производње оклопа и уједно да се тежина тенка смањи за 10%. У каснијим тестирањима, међутим, ти прорачуни нису потврђени.
Све у свему, примедбе које су Американци ставили тенку Т-34 нису биле никаква новост за совјетске инжењере. У то време су конструктори у СССР-у већ радили на далекосежној модернизацији најбољег тенка средње величине на почетку Другог светског рата.
Совјетски напори су најзад уродили плодом – направљен је тенк T-34-85, који је одиграо главну улогу у завршној фази рата, а затим је после победе 1945. године деценијама ефикасно коришћен у совјетској армији.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу