Зашто је СССР послао трупе у Авганистан?

Нико не зна како је погинуо авганистански лидер Хафизула Амин. Једни тврде да је извршио самоубиство, а други да га је убио авганистански официр. Једно је свакако сигурно: то се догодило оне ноћи када су совјетске специјалне јединице извршиле јуриш на његову добро чувану резиденцију, дворац Тајбег. Било је то 27. децембра 1979.

То је био први упадљивији знак учешћа СССР-а у грађанском рату у Авганистану. Совјетске јединице су између 25. и 27. децембра ушле у ову земљу и преузеле контролу над његовим главним градом Кабулом. Тако је почела војна операција која ће трајати наредних 10 година. Често се губи из вида чињеница да то није била окупација. Амин је 19 пута преклињао Брежњева да пошаље трупе. Разлози за такве молбе су прилично сложени.

Нежељена победа

Звучи парадоксално, али када је просовјетски настројена Народна демократска партија Авганистана (НДПА) заузела власт путем војног преврата (Саур револуција 1978. године) московски партијски руководиоци су били незадовољни. „Претходно је совјетска политика била усмерена на очување неутралности Авганистана“, објашњава историчар Никита Мендкович.

Био је у јеку Хладни рат, па се чинило да је неутрални Авганистан добра тампон-зона између совјетских средњоазијских република са једне стране и совјетских ривала Пакистана, Ирана и Кине са друге.

Када је на власт дошла Народна демократска партија Авганистана, све те државе су, као и западне земље, доживеле то као претњу ширења совјетског комунизма на југ у правцу Блиског истока који обилује нафтом, и због тога су дејствовале на одговарајући начин, тј. подржавале су опозицију, између осталих и наоружане исламске устанике.

Социјалисти упрскали ствар

Нур Мухамед Тараки, први шеф Демократске републике Авганистан, није нашао заједнички језик са својим народом. Тараки је као изразити левичар покренуо социјалне и екномске реформе – поделио је земљу сељацима (што је разгневило богате земљопоседнике), укинуо шеријат и увео обавезно школовање за женску децу (што је разгневило радикалне исламисте).

„Дођите за годину дана и видећете да су наше џамије празне“, хвалио се Тараки високом представнику КГБ-а Владимиру Крјучкову у јулу 1978. године. Још се хвалио како ће Авганистан, сиромашна сељачка земља, за неколико година усвојити совјетска достигнућа у сфери бесплатног образовања и медицине, свеопште описмењености и тешке индустрије. Догађаји су га, међутим, демантовали: годину дана касније џамије су још увек биле пуне, земљу је разарао грађански рат, а Тараки је био мртав.

Са Таракијем се нису обрачунали побуњеници него човек који му је био десна рука – министар одбране Хафизула Амин. Он је 16. септембра 1979. свргнуо Таракија, кога су затим Аминови људи угушили јастуком. Амин је преузео контролу над партијом и наставио рат против исламиста (муџахедина) и одржавао добре односе са СССР-ом (бар тако се њему чинило).

Умешати се или се не умешати

Само пар месеци пре него што ће послати трупе у Авганистан, совјетски Политбиро је одлучно одбацио такав потез. „Једини начин који нам може гарантовати да револуција у Авганистану неће пропасти јесте да пошаљемо трупе, али ми то никако не можемо учинити, сувише је ризично“, рекао је у марту 1979. године Јуриј Андропов, тадашњи шеф КГБ-а и будући совјетски лидер, поводом прве у низу од 19 молби које су Тараки, а затим Амин упутили Совјетском Савезу да пошаље трупе у њихову земљу.

Андроповљев став је једнодушно подржан, иако су Тараки и Амин инсистирали на томе да ће без подршке СССР-а њиховом земљом управљати исламисти чију су идеологију подржавали многи житељи Авганистана, и чије су побуњеничке снаге добијале финансијску подршку од САД, Кине, Ирана и Пакистана (све ове земље су снабдевале побуњенике оружјем). Москва је одлучила да подржи авганистанске власти испоруком оружја и слањем војних саветника, али не и слањем трупа. Такву подршку је СССР пружао Авганистану од марта до децембра 1979.

Покушај да се избегне пораз

Шта је приморало Политбиро да промени одлуку? Приморала га је геополитика. Наиме, Брежњев и његове колеге су страховали да ће изгубити Авганистан, с обзиром да је крајем 1979. антивладина коалиција контролисала 18 од укупно 26 авганистанских провинција, а оружане снаге централне владе биле су на ивици распада. Совјети су се прибојавали да ће ова земља ускоро бити у потпуности под исламском контролом, а Авганистан је био сувише важан да би се могао допустити такав неуспех.

Брежњев је сматрао да би контрола над читавим Авганистаном од стране исламиста или прозападно оријентисаних устаника представљала опасност за средњоазијске републике СССР-а, где су у пограничној зони (и на територији Авганистана и СССР-а) живели Таџици и Узбеци, а они су били сувише лак залогај за муџахедине. „Сматра се да је Централна Азија са својим исламским наслеђем мање совјетски настројена и да страни утицаји на том подручју представљају велику опасност“, пише Мендкович.

Ако би просовјетске власти у Авганистану изгубиле битку против исламиста, у тој земљи би се могле појавити кинеске или америчке војне базе, што би представљало опасност за многе совјетске стратешке објекте. Политбиро није био спреман да се суочи са таквим ризиком и дошао је до закључка да ће војна интервенција бити мање зло. Уједно је совјетски политички врх одлучио да се избави од Амина, претпостављајући да би се он под притиском могао окренути Американцима.

Била је то замка

Совјетско војно присуство у Авганистану трајало је до фебруара 1989. године. За то време је према званичним изворима погинуло 15.000 совјетских војника (и најмање 640.000 Авганистанаца). И поред толиких жртава циљ није постигнут: просовјетска влада је пала само неколико месеци након повлачења совјетских трупа. Ова војна интервенција је катастрофално утицала на имиџ Совјетског Савеза у свету, нарушила је осетљиви баланс односа снага између СССР-а и САД у Хладном рату и само појачала тензију између двеју суперсила.

Совјетско војно присуство у Авганистану убрзало је распад СССР-а. „Авганистански рат је утицао да се погорша економско стање Совјетског Савеза и пољуља јединство унутар совјетског друштва. Велики број жртава је изазвао незадовољство у земљи“, пише политиколог Алексеј Богатуров у књизи „Историја међународних односа, 1945-2008“.

Одлука СССР-а да пошаље трупе у Авганистан у Америци је дочекана као добра вест. „Ми нисмо подстицали Русе да интервенишу, али смо свесно утицали да се повећа вероватноћа те интервенције“, рекао је својевремено у интервјуу за часопис „Le Nouvel Observateur“ Збигњев Бжежински, саветник за националну безбедност у администрацији председника Џимија Картера од 1977. до 1981.

„Тога дана, када су Совјети званично прешли границу, написао сам председнику Картеру: ’Сада имамо могућност да обезбедимо СССР-у њихов сопствени Вијетнам’. И заиста, у току непуних 10 година Москва је морала да учествује у рату који је дестабилизовао и деморалисао друштво, и најзад довео до распада совјетске империје“, рекао је Бжежински.

Он је тада још увек имао разлога да се поноси, с обзиром да је тај интервју дао 1998. године. Након тога је Авганистан још три године изгледао као велика победа Америке, све до 11. септембра 2001, када су се САД суочиле са смртном опасношћу ширења исламизма који су саме финансирале и подржавале у Авганистану. Али, то је већ нека друга прича.