Дискусије око погибије Дјатловљеве туристичке групе у Уралским планинама пре 60 година по свој прилици никада неће спласнути. Људи су побегли из шатора усред зимске ноћи без одела, а затим су њихова тела пронађена са траговима повреда и радијације. Те околности се објашњавају на све могуће начине, почев од масовне психозе, преко операције совјетских специјалних служби и роварења америчких шпијуна, па све до верзија са ванземаљцима. Портал Russia Beyond је у неколико наврата (овде и овде) писао шта је све у овом тренутку познато у вези са тајном Превоја Дјатлова.
Трагедија ове групе није једини случај када су туристи или професионални планинари изгубили живот у планини под врло чудним околностима. Друге две трагедије нису толико познате као погибија Дјатловљеве групе, али су и у вези са њима многа питања остала без одговора.
Екипа Коровине, планински ланац Хамар Дабан (слева надесно: Људмила Коровина, Татјана Филипенко, Тимур Бапанов, Денис Швачкин, Викторија Залесова, Александар Крисин).
Dukvink/Википедија; Наталија ВарсеговаГде: планински масив Хамар Дабан, Бурјатија
Највиши врх, висина: 2.396 метара
Када: август 1993.
Не дешава се често да усред августа дође до смрзавања тела са леталним исходом. Нажалост, управо тако су живот изгубили млади туристи из Казахстана на челу са искусном Људмилом Коровином, носиоцем титуле мајстора спортског туризма. По доласку у Бурјатију група је 2. августа кренула у поход кроз планински масив Хамар Дабан. Пратило их је лоше време – на планини је падала хладна киша са повременим снегом. И поред тога, група је до 5. августа напредовала релативно добро.
Тога дана је живот изгубило шесторо од укупно седморо чланова групе. Преживела је само 17-годишња Валентина Уточенко. Она је касније у изјави написала да је за време тешког спуста по непознатом терену једном планинару позлило, ударила му је пена на уста и потекла крв из ушију. Убрзо затим су се исти симптоми појавили и код осталих.
Шесторо људи је умрло скоро у исто време. Сви су се пред смрт ваљали по земљи, тргали одело са себе и хватали се за грло. Девојка је остала сама.
У скоро бесвесном стању се спустила са планине оријентишући се по далеководима, и дошла до реке где су је приметили и спасли туристи на катамаранима.
Обдукцијом је установљено да су Валентинини сапутници умрли од смрзавања. Сви су имали отечена плућа и алиментарну дистрофију (симптом изгладнелости). Тај налаз, међутим, не објашњава све чињенице које су познате у вези са овим случајем.
Зашто је Коровина повела групу по голети на врху планинског гребена када су туристи могли да се спусте ниже, на шумовите падине, где је било једноставније распалити ватру и угрејати се? Шта је изазвало страшне симптоме и крварење? Како се појавила алиментарна дистрофија када су сви редовно узимали храну? Како то да је шесторо издржљивих туриста издахнуло за неколико минута? Како то да је једна девојка остала жива? Сама Валентина Уточенко после много година каже да је преживела захваљујући доброј кондицији, али иначе нерадо прича о том стравичном случају у планини.
Памир, Лењинов врх, највиша тачка Залајског планинског гребена.
Виктор Чернов/SputnikГде: Лењинов врх, Памир, граница између Таџикистана и Киргизије
Висина: 7.134 метара
Када: август 1974.
За разлику од људи који су изгубили живот у Бурјатији, девојке у групи Елвире Шатајеве су се професионално бавиле алпинизмом, мада је и планина на коју су кренуле далеко виша. Шатајева је била носилац титуле мајстора спорта и једна од најпознатијих алпинисткиња у СССР-у. Поставила је амбициозан циљ – да се попне на висину од седам хиљада метара, али са женском алпинистичком екипом. За оно време је то био подухват без преседана.
Елвира и чланице њене екипе су се 5. августа попеле на Лењинов врх, о чему је Шатајева обавестила „базу“ улогорену у подножју планине. У бази су сви били одушевљени тим успехом и честитали су Шатајевој. Али прерано су се обрадовали.
Увече 5. августа током спуста се време покварило, тако да су алпинисткиње одлучиле да преноће где су се затекле. Наредног дана је дунуо још јачи ветар и спуст је постао опасан. Шатајева је јавила следеће: „Разболела се једна алпинисткиња. Већ 24 часа повраћа после узимања хране“. Екипа у бази се уплашила даљег погоршања здравља и посаветовала Шатајевој да група одмах настави спуст.
У спусту их је 7. августа затекао ураган, а у планини је то много страшнија појава него у долини. Ветар је однео ствари и растурио шаторе. У урагану су, по речима Шатајеве, погинуле две чланице групе, а трећа је (по свему судећи она што се разболела) умрла још пре непогоде. Преживеле алпинисткиње су се нашле у замци, без топлих ствари и опреме. Суседне групе планинара су уложиле велики напор да притекну у помоћ, али их је ураган спречио да стигну на време.
Последње саопшење није послала Шатајева, него друга чланица групе. Оно је гласило: „Остале смо само нас две. Немамо више снаге. За петнаестак-двадесет минута нећемо више бити у животу“. И заиста, цела група Елвире Шатајеве изгубила је живот у том походу.
На први поглед, у овом трагичном случају нема много загонетног. Међутим, новинар и планинар Анатолиј Ферапонтов у својој књизи скреће пажњу на поједине нелогичности уочене приликом увида у место где су пронађена тела алпинисткиња: „На једној панорамској фотографији јасно се види камен и котао на њему... Ураган би га оборио са камена! И какви поцепани шатори? Нису тамо дували урагани који би могли да поцепају закопчани шатор. Може да га поцепа само човек у нападу хистерије“.
Није разјашњено ни каква је то болест захватила алпинисткиње у биваку и да ли је прва жртва заиста умрла од те болести. У поменутој књизи Ферапонтов цитира алпинисту из једне од суседних група које су у то време биле на планини: „Тамо није било тако“. Тада, међутим, нико није успео да сазна ништа детаљније у вези са том тврдњом, а сада више то вероватно није ни могуће.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу