Лав Троцки, заклети Стаљинов непријатељ, рекао је својевремено да је Стаљин „најистакнутији просечњак [Совјетске комунистичке] партије“. Таква интерпретација се олупала Троцком о главу јер га је „просечњак“ победио у политичкој борби, потиснуо из партије и земље, послао за њим убицу и најзад га дотукао 1940. године.
Троцки и остале његове колеге у врху комунистичке хијерархије, попут Григорија Зиновјева или Николаја Бухарина, можда нису ни схватили како је у борби за власт успео да их победи један скроман човек који је у апарату партије био на осредњем административном положају. Данас, међутим, после непуних 100 година ми можемо да анализирамо Стаљинов успех и дефинишемо методе које су му помогле да постане Дарт Вејдер руске историје.
(Одрицање одговорности: Russia Beyond не подржава Стаљина и његове методе.)
Вероватно вас неће изненадити чињеница да Јосиф Стаљин уопште није био „гадљив“, чак ни када је требало потписивати наредбе о егзекуцији. Он је у бољшевике кругове ступио 1901. године, а почетком 1920-их је чинио све што је од њега захтевала партија: оснивао је штампарије за издавање бољшевичких новина, писао чланке, повезивао се са посланицима Државне думе и чак одрађивао илегалне послове.
На крају му се та непробирљивост исплатила – Стаљин је 1912. године примљен у Централни комитет бољшевичке партије, тј. у социјалистичку елиту, међу будуће руководиоце СССР-а. Додуше, у оно време је то значило да је био изван закона. Царска полиција је ухапсила Стаљина после чега је он провео у Сибиру четири године. Није ни чудо што се у Петроград, тада већ Санкт Петербург вратио „мало нервозан“ после револуције 1917. године.
Почетком 1910-их Владимир Лењин је блистао као лидер Бољшевичке партије, њен најутицајнији идеолог и непријатељ капитализма. Стаљин никада није доводио у питање Лењинов ауторитет, мада је можда био забринут на почетку своје каријере због мањка Лењинове пажње.
Једном је за време боравка у прогонству Лењин чак заборавио Стаљиново право име, па се 1915. године обраћао појединим бољшевицима са молбом: „Сећате ли се Кобиног презимена? Имамо велику молбу: сазнајте... Кобино презиме (Јосиф, а презиме је ваљда на слово Џ... ? Заборавили смо)“, пише Олег Хлевњук у Стаљиновој биографији.
Али зато је после револуције 1917. године Лењин добро запамтио Стаљина јер је Јосиф Висарионович био међу првим бољшевицима који су стигли у Петроград и почели да организују раднички устанак. Било је то још пре него што се Лењин вратио из Швајцарске.
У почетку је Стаљин заузео умерен став и ујединио се са другим социјалистичким партијама, али се брзо предомислио чим је Лењин изнео своје крајње левичарске ставове и прокламовао узурпацију власти и светску револуцију. „Стаљин се као и обично придржавао политике коју је дефинисао Лењин и био његов лојалан и веран саборац. Лењин је то, свакако, ценио“, пише Олег Хлевњук. Све до 1922. године, када је Лењин, већ тешко болестан, оштро критиковао Стаљина због „окрутности“, њих двојица су били у пријатељским односима, што је Стаљину доста помогло. У том позном конфликту Лењин није стигао да се обрачуна са Стаљином – умро је 1924. године.
За разлику од познатих говорника Лава Троцког и Григорија Зиновјева, Стаљин никада није био красноречив, али се зато много трудио и био је добар у вршењу обичних дужности. Када су бољшевици победили у Грађанском рату 1917-1921. и прокламовали нову, црвену Русију, Стаљин је био на челу малог Народног комесаријата за националности и говорио је да се „комитет бави само агитацијом, а не административним правима“.
Међутим, 1922. године Стаљин је постао генерални секретар Свесавезне комунистичке партије, тј. био је на челу њеног бирократског апарата који је постајао све већи. Сматрало се да је и та његова функција углавном техничке природе, али је Стаљин утицао на партијске функционере средњег ранга и успео да „врбује“ многе бољшевике и да их намами у свој табор.
И поред тога, неко време се понашао скромно и уздржано, тако да су Стаљинови супарници потценили његове могућности. „Стаљин се концентрисао на ’рутинске’ интерне послове и својим партијским друговима је због тога све више деловао као уравнотежени лидер који није склон расколу, али и као веома вредан човек који не узвикује громогласне пароле него одрађује стварне послове“, објашњава историчар Алексеј Волињец. Из тог разлога је за време сукоба у бољшевичкој елити током 1920-их на Стаљиновој страни углавном била већина бољшевичких функционера нижег и средњег ранга.
Климент Ворошилов, Јосиф Стаљин и Николај Бухарин (у центру слева надесно) са групом делегата Четвртог сверуског конгреса Совјета.
TASSКоји је најбољи начин да победите неколико ривала и постанете прави господар ситуације? Треба пажљиво да стајете на страну једног ривала, затим другог, и тако редом, те да на тај начин све њих међусобно сукобите. Управо то је Стаљин радио током 1920-их.
Најпре је 1923. заједно са Григоријем Зиновјевом и његовим сарадником Лавом Камењевом напао Троцког, и тај његов потез се могао предвидети. „Наиме, Троцки се пре револуције противио бољшевицима, а у Лењинове редове је ступио тек 1917. године“, пише Волињец. Због тога су Стаљин, Зиновјев и Камењев искористили свој заједнички утицај и потиснули Троцког из Црвене армије, чијем оснивању је овај доста допринео.
Затим се Стаљин окренуо против Зиновјева и Камењева, а они су 1925. стали на страну Троцког формиравши тако „уједињену опозицију“. Међутим, било је то сувише касно. Заједно са умеренијим лидерима попут Николаја Бухарина Стаљин је Троцког, Зиновјева и Камењева окарактерисао као радикалне левичаре и приморао их да 1926-1927. напусте Централни комитет.
А онда је на ред дошао Бухарин, кога је Стаљин 1928. године уз подршку партијске већине, жигосао као десничарског опортунисту и одузео му све руководеће функције. Тако су до почетка 1930-их сви бољшевички лидери највишег ранга из „старе гарде“ били или протерани (Троцки) или дискредитовани (Зиновјев, Камењев и Бухарин).
„Руска револуција је почела да прождире своју децу као што се то већ десило са Француском револуцијом“, резимирао је Олег Хлевњук још током 1920-их. Тада је само Стаљинова будућност била светлија него икада, за разлику од стотина хиљада совјетских грађана побијених у великим чисткама тог периода. Јосиф Стаљин је стекао апсолутну власт којој би позавидели чак и императори 19. века.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
