Лав Троцки, заклети Стаљинов непријатељ, рекао је својевремено да је Стаљин „најистакнутији просечњак [Совјетске комунистичке] партије“. Таква интерпретација се олупала Троцком о главу јер га је „просечњак“ победио у политичкој борби, потиснуо из партије и земље, послао за њим убицу и најзад га дотукао 1940. године.
Троцки и остале његове колеге у врху комунистичке хијерархије, попут Григорија Зиновјева или Николаја Бухарина, можда нису ни схватили како је у борби за власт успео да их победи један скроман човек који је у апарату партије био на осредњем административном положају. Данас, међутим, после непуних 100 година ми можемо да анализирамо Стаљинов успех и дефинишемо методе које су му помогле да постане Дарт Вејдер руске историје.
(Одрицање одговорности: Russia Beyond не подржава Стаљина и његове методе.)
Метод бр. 1: Прихватите сваки посао који вам се понуди
Sputnik
Вероватно вас неће изненадити чињеница да Јосиф Стаљин уопште није био „гадљив“, чак ни када је требало потписивати наредбе о егзекуцији. Он је у бољшевике кругове ступио 1901. године, а почетком 1920-их је чинио све што је од њега захтевала партија: оснивао је штампарије за издавање бољшевичких новина, писао чланке, повезивао се са посланицима Државне думе и чак одрађивао илегалне послове.
На крају му се та непробирљивост исплатила – Стаљин је 1912. године примљен у Централни комитет бољшевичке партије, тј. у социјалистичку елиту, међу будуће руководиоце СССР-а. Додуше, у оно време је то значило да је био изван закона. Царска полиција је ухапсила Стаљина после чега је он провео у Сибиру четири године. Није ни чудо што се у Петроград, тада већ Санкт Петербург вратио „мало нервозан“ после револуције 1917. године.
Метод бр. 2: Будите лојални своме шефу (све док је јачи од вас)
Sputnik
Почетком 1910-их Владимир Лењин је блистао као лидер Бољшевичке партије, њен најутицајнији идеолог и непријатељ капитализма. Стаљин никада није доводио у питање Лењинов ауторитет, мада је можда био забринут на почетку своје каријере због мањка Лењинове пажње.
Једном је за време боравка у прогонству Лењин чак заборавио Стаљиново право име, па се 1915. године обраћао појединим бољшевицима са молбом: „Сећате ли се Кобиног презимена? Имамо велику молбу: сазнајте... Кобино презиме (Јосиф, а презиме је ваљда на слово Џ... ? Заборавили смо)“, пише Олег Хлевњук у Стаљиновој биографији.
Али зато је после револуције 1917. године Лењин добро запамтио Стаљина јер је Јосиф Висарионович био међу првим бољшевицима који су стигли у Петроград и почели да организују раднички устанак. Било је то још пре него што се Лењин вратио из Швајцарске.
У почетку је Стаљин заузео умерен став и ујединио се са другим социјалистичким партијама, али се брзо предомислио чим је Лењин изнео своје крајње левичарске ставове и прокламовао узурпацију власти и светску револуцију. „Стаљин се као и обично придржавао политике коју је дефинисао Лењин и био његов лојалан и веран саборац. Лењин је то, свакако, ценио“, пише Олег Хлевњук. Све до 1922. године, када је Лењин, већ тешко болестан, оштро критиковао Стаљина због „окрутности“, њих двојица су били у пријатељским односима, што је Стаљину доста помогло. У том позном конфликту Лењин није стигао да се обрачуна са Стаљином – умро је 1924. године.
Метод бр. 3: Говорите што мање и никада не потцењујте бирократију
Sputnik
За разлику од познатих говорника Лава Троцког и Григорија Зиновјева, Стаљин никада није био красноречив, али се зато много трудио и био је добар у вршењу обичних дужности. Када су бољшевици победили у Грађанском рату 1917-1921. и прокламовали нову, црвену Русију, Стаљин је био на челу малог Народног комесаријата за националности и говорио је да се „комитет бави само агитацијом, а не административним правима“.
Међутим, 1922. године Стаљин је постао генерални секретар Свесавезне комунистичке партије, тј. био је на челу њеног бирократског апарата који је постајао све већи. Сматрало се да је и та његова функција углавном техничке природе, али је Стаљин утицао на партијске функционере средњег ранга и успео да „врбује“ многе бољшевике и да их намами у свој табор.
И поред тога, неко време се понашао скромно и уздржано, тако да су Стаљинови супарници потценили његове могућности. „Стаљин се концентрисао на ’рутинске’ интерне послове и својим партијским друговима је због тога све више деловао као уравнотежени лидер који није склон расколу, али и као веома вредан човек који не узвикује громогласне пароле него одрађује стварне послове“, објашњава историчар Алексеј Волињец. Из тог разлога је за време сукоба у бољшевичкој елити током 1920-их на Стаљиновој страни углавном била већина бољшевичких функционера нижег и средњег ранга.
Метод бр. 4: Склапајте савезе, а затим их напуштајте
TASS
Који је најбољи начин да победите неколико ривала и постанете прави господар ситуације? Треба пажљиво да стајете на страну једног ривала, затим другог, и тако редом, те да на тај начин све њих међусобно сукобите. Управо то је Стаљин радио током 1920-их.
Најпре је 1923. заједно са Григоријем Зиновјевом и његовим сарадником Лавом Камењевом напао Троцког, и тај његов потез се могао предвидети. „Наиме, Троцки се пре револуције противио бољшевицима, а у Лењинове редове је ступио тек 1917. године“, пише Волињец. Због тога су Стаљин, Зиновјев и Камењев искористили свој заједнички утицај и потиснули Троцког из Црвене армије, чијем оснивању је овај доста допринео.
Затим се Стаљин окренуо против Зиновјева и Камењева, а они су 1925. стали на страну Троцког формиравши тако „уједињену опозицију“. Међутим, било је то сувише касно. Заједно са умеренијим лидерима попут Николаја Бухарина Стаљин је Троцког, Зиновјева и Камењева окарактерисао као радикалне левичаре и приморао их да 1926-1927. напусте Централни комитет.
А онда је на ред дошао Бухарин, кога је Стаљин 1928. године уз подршку партијске већине, жигосао као десничарског опортунисту и одузео му све руководеће функције. Тако су до почетка 1930-их сви бољшевички лидери највишег ранга из „старе гарде“ били или протерани (Троцки) или дискредитовани (Зиновјев, Камењев и Бухарин).
„Руска револуција је почела да прождире своју децу као што се то већ десило са Француском револуцијом“, резимирао је Олег Хлевњук још током 1920-их. Тада је само Стаљинова будућност била светлија него икада, за разлику од стотина хиљада совјетских грађана побијених у великим чисткама тог периода. Јосиф Стаљин је стекао апсолутну власт којој би позавидели чак и императори 19. века.