Како су Руси учинили Кремљ „невидљивим“ у Другом светском рату?

Маскиран као стамбена четврт

Николај Спиридонов, који је био командант Московског кремља од 1938. до 1953. године од првих дана рата је размишљао о војном камуфлирању Кремља.

Ова тврђава није била само седиште совјетске власти него и духовни симбол целе земље. Због тога је Спиридонов поднео поверљиво саопштење народном комесару за унутрашње послове Лаврентију Берији са предлогом да се камуфлира Кремљ, после чега је камуфлажа спроведена у дело.

То није био лак задатак: требало је прерушити 28 хектара и неколико високих објеката као што су кремаљске куле и звоник Ивана Великог. Немачка бомба тешка 250 килограма погодила је 22. јула 1941. године Кремаљски дворац, али није експлодирала.

Све куле Кремља биле су офарбане у различите боје и прекривене дрвеним шаторастим конструкцијама. Сви кровови објеката унутар Кремља префарбани су у рђавосмеђу боју тако да се нису разликовали од већине московских кровова. Све калдрмисане површине између објеката посуте су песком. Паркови у Кремљу су покривени разапетим платнима са цртежима који су личили на кровове, а фасаде кремаљских зграда су офарбане тако да збуне немачке пилоте. Кремљ је камуфлиран тако да личи на стамбену четврт. Овај план је смислио Борис Јофан, најистакнутији и најбоље плаћени совјетски архитекта тога доба.

Један од главних непријатељских циљева био је Лењинов маузолеј. Он је прекривен огромном дрвеном конструкцијом квадратног облика, тако да је личио на обичну зграду. Лењиново тело је на почетку рата однето из престонице, а враћено је тек 1945.

Московска тврђава

Наравно, нико није желео да стамбене четврти Москве буду бомбардоване и зато су у целом граду примењене строге мере безбедности. Тада је Москва имала око 4,6 милиона становника (после евакуације број становника је смањен на око 2,1 милион).

Многи Московљани су још у предратним годинама прошли обуку из цивилне заштите и сада је, нажалост, дошло време да се та знања примене. Становници Москве су гасили запаљиве бомбе, лепили су прозоре изолир траком и поштовали строги полицијски час (од поноћи до 5 часова ујутру било је забрањено кретање возила и пешака).

Из града је евакуисано преко 200 фабрика, а погони који су остали у Москви већином су производили робу, муницију и опрему за фронт.

У народне противпожарне одреде се пријавило преко 200.000 добровољаца. Власти су ангажовале стотине хиљада Московљана за изградњу барикада у самом граду (без новчане накнаде, наравно). Поред тога, Московљани су саградили две велике одбрамбене линије изван града. Остаци тих линија одбране се још увек могу наћи у шумама Московске области.

По целом граду су се појавиле велике макете зграда, а постојеће зграде су добро замаскиране. Улице и путеви су обојени да изгледају као блато, док су „лажне улице“ нацртане у ненасељеним рејонима, парковима и сл. Лењинградски ауто-пут је као главна саобраћајница између Москве и севера био од стратешког значаја и зато је посебно пажљиво маскиран дрвеним конструкцијама које личе на кровове.

„Мама је увек била на крову и гасила бомбе“

Николај Вержбицки, који је живео у Москви за време рата, написао је 7. новембра 1941. године у свом дневнику следеће: „Мрачна прослава (годишњице Октобарске револуције – ред.). У демонстрацијама на улици учествује 200 мушкараца и жена са лопатама и ћускијама. Хладно је, дува ветар, јако пада снег. Огромни су редови за кромпир и хлеб. Јутрос није било радио-програма. Кажу да Немци гуше радио-сигнал. Неколико стотина тенкова учествује у паради на Црвеном тргу, што је мало умирило Московљане. Али неки кажу: ’Зашто су ови тенкови на паради? Они треба да буду на линији фронта!’ Стаљин је рекао да ће рат потрајати неколико месеци, пола године, можда годину дана...“

Да би се сачувале стратешки важне фабрике у неким случајевима су прављене њихове макете у природној величини. То је имало ефекта у Нижегородској области где је на периферији од стакла и картона направљена копија локалне фабрике аутомобила. Та копија је горела цео дан и целу ноћ, и зато су Немци грешком много бомби бацили на њу, а права фабрика је остала нетакнута.

Немци су укупно извршили 95 ноћних и 30 дневних напада на Москву. У њима је учествовало 7.200 бомбардера. Свим грађанима руске престонице су дати конкретни задаци. Један од тих задатака је био гашење запаљивих бомби. Тамара Рибакова је касније записала: „Бомбе су падале негде близу, између осталог и на нашу зграду. Гасили су их одрасли станари, чланови ПВО који су дежурали на крову. Међу њима је била и моја мама. Ја и моје другарице смо после бомбардовања излазиле напоље и скупљале остатке пројектила у џакове, а затим односиле на складиште старог гвожђа. То смо радиле после сваког бомбардовања. Било је много страшно када се чује сирена и сви трче у склоништа. Ја сам била тужна што мама никада није одлазила с нама на безбедно место – увек је била на крову и гасила запаљене бомбе“.

И поред свих ових мера, живот у граду се није зауставио. Када су објекти маскирани и није више било непосредне опасности поново је отворен Московски конзерваторијум. Московски универзитет није прекидао са радом ни у време рата – од 1941. до 1945. је одбрањено 106 докторских дисертација и 520 дисертација кандидата наука. Радиле су библиотеке и обданишта, а такође позоришта и биоскопи у којима су углавном приказиване патриотске представе и филмови.

До априла 1942. године немачки авиони су уништили 19 руских фабрика (док је 316 оштећено), 69 административних зграда (110 је оштећено), 226 стамбених зграда (641 је оштећена) и побили преко 2.000 људи. Немци су изнад Москве изгубили скоро 1.400 бомбардера. Срећом, био је то последњи пут када је Москви претила тако велика опасност.