Замислите да је сада крај 1960-их, да сте ви дечак од 7-12 година и живите у Совјетском Савезу. Леонид Брежњев је на челу државе, а пред вама су две деценије стагнације, такозвани период „застоја“. Школа вас бомбардује руским класичним писцима, а телевизија безбројним говоранцијама о томе како ће комунизам учинити да ваш живот постане срећнији и смлавиће све оне западне неваљалце који имају довољно дрскости да се супротставе вашој славној земљи.
И филмови су прилично досадни, бар за ваш узраст. Колико год да је велика совјетска кинематографија (већ се појавио Андреј Тарковски), свакако јој недостаје моћ забаве, тј. филмови уз које се могу грицкати семенке и пити кола (ни једно ни друго, додуше, немате). Свакако бисте били депримирани када бисте знали да постоји алтернатива, али гвоздена завеса је непрозирна и са Запада ништа не може да процури.
И онда изненада добијете могућност да погледате филм у коме има свега онога о чему сте могли само да маштате – пуцњаве, јурњаве и убистава, а све то у извођењу фантастичне глумачке екипе. За вас је то исто као „Осветници: Крај игре“, „Игра престола“ и сви други савремени блокбастери заједно узети. И ви то гледате и други пут, и трећи пут... Реч је о француском филму „Фантомас“. Његови творци нису могли ни сањати да ће филм доживети толики успех.
Бонд, Псеудо-Бонд
Creative Commons
Првобитно се лик по имену Фантомас, зли геније који може да мења изглед, појавио у првим годинама двадесетог века. Осмислили су га француски писци научне фантастике Марсел Ален и Пјер Сувестр. До Сувестрове смрти 1914. године они су написали преко 40 књига, и већином је то било мрачњаштво са описима језивих убистава. Било је неколико успешних екранизација, али их је све засенила она из 1964. године.
Редитељ Андре Унебел је тако драстично „ресетовао“ фикцију о Фантомасу да јој није био раван чак ни Џеј-Џеј Абрамс са својом новом трилогијом „Звездани ратови“. Унебел је одбацио све детективске елементе карактеристичне за претходне екранизације Фантомаса и од „црњака“ направио комедију у којој пародира филмове о Џејмсу Бонду.
Андре Унебел/Gaumont, 1965
Фантомасов противник, полицијски инспектор Жив кога игра комичар Луј де Финес, приказан је као идиот (али шармантни идиот). Али зато злотвора игра чувени Жан Маре. Он је привукао сву гледалачку пажњу, мада његова зелена гумена маска у данашње време вероватно изгледа врло глупо.
Унебел је направио три филма о Фантомасу и онима који га јуре (радња се углавном овако одвија: они покушавају да ухвате Фантомаса, он покушава да их убије, и нико ништа не постигне). Филмови су били прилично успешни у целој Европи, али „оно право“ се догодило тек када је Француска 1966. године продала копије филма Совјетском Савезу.
Национални антијунак
Андре Унебел/Gaumont, 1964.
„У СССР-у је филм ’Фантомас’ видело укупно 120 милиона људи“, пише „Российская газета“. То је веома много за совјетске прилике. Дечији писац Виктор Драгунски је у својој причи „Фантомас“, испричаној из угла совјетског детета, сумирао узроке толике популарности неухватљивог злочинца:
„Ух бре! Какав филм! Има да поблесавиш кад га видиш, гарантујем ти. Знаш како, кад гледаш наше филмове у њима ништа није занимљиво: лопов дође у полицију и сам се преда, плачући, а онда прича о свом тешком животу и о томе како је украо два ватрогасна црева из ватрогасне станице у његовом крају. И све то траје два сата, шта ћеш... Али Фантомас је другачији! Ту је све неизвесно, ту су маске, пустоловине, окршаји! Сви дечаци су одмах почели да се играју Фантомаса“.
Андре Унебел/Gaumont, 1967
И стварно јесу, али то није била безазлена игра. Неколико месеци након премијере филма Совјетски Савез је преплављен многобројним ситнијим прекршајима. Деца и тинејџери су почели да обијају трафике, да разбијају излоге на продавницама или да спаљују поштанске сандучиће, и свуда су остављали натписе: „Ово је учинио Фантомас!“Телефонирали су насумично и претећим гласом говорили: „Фантомас долази по тебе за неколико минута!“ или су остављали пред вратима такве цедуље. Једна психички неуравнотежена особа је чак подметнула неколико пожара.
Банда „Фантомаси“
Најзад се у СССР-у појавила и права банда „Фантомаси“. Њени чланови нису имали никакве везе са Унебеловом трилогијом. То су били одрасли људи који вероватно нису ни гледали те француске филмове, али су вршили своје криминалне радње са чарапама на глави сличним Фантомасовој гуменој масци.
Браћа Вјачеслав и Владимир Толстопјатов основали су банду 1968. у Ростову на Дону (град на југу Русије, близу границе са Украјином). „Пет година су градом колале фрапантне гласине о њима“, написао је јавни тужилац Николај Бусленко. „Није ни чудо, јер су многи људи били сведоци оружаног напада на банку пљачкаша са гуменим маскама. Зато их је народ и звао Фантомаси. Гласине су се брзо шириле, тако да је град био на ивици панике“.
ТВ канал НТВ
Неко време је банда браће Толстопјатов била исто тако неухватљива као и измишљени злочинац. Пљачкали су продавнице и банке и нестајали, мада опљачкане суме и нису биле толико велике, пише Бусленко. Сами су ручно правили оружје, чак и аутоматско, јер цивили у СССР-у нису могли да набаве оружје. Исход је био крвав: „Фантомаси“ су убили тројицу људи који су покушали да им се супротставе.
Државни систем је био бескомпромисан. Полиција је 1973. године најзад похватала „Фантомасе“. Један члан банде је убијен а тројица су осуђена на смртну казну. Што се тиче злочинца који им је послужио као прототип, његова слава је временом полако јењавала и на крају уступила место новим „добрим и лошим момцима“.