Како је СССР покушао Американцима да пласира свој легендарни „Москвич“ (ФОТО)

Јосиф Стаљин је био љубитељ страних аутомобила. Једном, када је видео Opel и Ford на изложби у Кремљу 1940. године, одлучио је да и Совјетски Савез треба да направи свој масовни аутомобил. И тако је настао „Москвич”. Истоимена фабрика основана је уз помоћ произвођача аутомобила из Детроита (у САД је послата комисија) и трајала је све до распада СССР-а. Али пре трагичног краја, аутомобили бренда „Москвич” ипак су постали оно што је Стаљин пожелео. Био је то „народни аутомобил” који је комотно могао да се пласира и на Запад. 

Прва модификација „Москвича” појавила се 1947. године, а већ неколико година касније аутомобил се успешно извозио у пријатељски Египат и капиталистичке земље Француску и Норвешку. Излазак на америчко тржиште био би велики успех, тим пре што је парола „стићи и престићи Америку” у то доба била нека врста државне стратегије развоја. У јесен 1959. године то се замало и догодило. Стаљин је већ умро, а на челу СССР-а био је Никита Хрушчов, који се сусрео са Двајтом Ајзенхауером, 34. председником САД. 

Ако можемо веровати мемоарима главног конструктора „Москвича” Александра Андронова, када се на састанку двојице председника реч повела о аутомобилима, Ајзенхауер је део зелено светло за продају модела „Москвич-407” на америчком тржишту, додавши да би „када оде у пензију, волео на свом ранчу да има такав аутомобил”. Исте године Associated Press је објавио фотографију на којој совјетски „Москвич” скреће из 7. авеније у 48. улицу Менхетна. Испод снимка је стајао натпис: У Америку ускоро долази 10 хиљада оваквих аутомобила.

У то време ниједан совјетски аутомобил није се продавао на америчком тржишту. Био је то за СССР епохалан подухват и он је фактички стартовао: споразум са увозником је потписан. Али, авај, обећаних 10 хиљада „Москвича” никада није стигло до Америке. Наиме, догодио се инцидент: амерички обавештајни пилот Френсис Пауерс је у шпијунском авиону У-2 оборен изнад територије СССР-а. Овај међународни скандал био је прва, али не и једина препрека.

Још пре случаја са авионом, министар трговине САД је изјавио да ће предузети мере против „Москвича” који не сме стићи на америчко тржиште. Разлог је био закон о дампингу цена. Било је, наиме, планирано да се совјетски аутомобил продаје по смешној цени од хиљаду и по долара. Осим тога, једна америчка компанија је ангажовала адвоката како би доказала да у руском аутомобилу постоји део, чији патент припада Американцима.

Изгледало је као да се све уротило против „Москвича”. Ипак, крајем 50-их три аутомобила ове марке у САД су увезла приватна лица. Један је касније изгорео, другом се траг губи негде у околини Детроита, док је судбина трећег „америчког” Москвича препуна перипетија и неочекиваних обрта, као на филму. Ову причу у јулу 1988. године на својим страницама је описао совјетски часопис „За рулём” („За воланом”).

Почетком 1958. године у Европи га је купио један Американац и, укрцавши га на брод у Амстердаму, пребацио га је у луку Лос Анђелеса. Али царина није хтела да пропусти „Москвич”, јер није одговарао америчким нормама, а осим тога, врата су му оштећена приликом истовара. Тада је власник одлучио да га пошаље у Мексико и прода. Али по доласку у Мексико, аутомобил је одмах украден и превезен у ... Лос Анђелес.

Тамо, наравно, лопови нису успели да га продају. Тако да су са аутомобила скинули све што су могли да скину и оставили га на улици. Нашла га је полиција и наложила да се однесе на локални отпад.

Власник отпада Бев Кидвел заинтересовао се за непознати аутомобил и одлучио да види шта он може. Поправио га је, мало се провозао и заборавио на њега. Али једном му је у госте дошао стари другар коме је хитно био потребан аутомобил за путовање. Испоставило се да је једини слободан био „Москвич”. Истина, није имао регистрацију, али овај другар је, игром случаја, радио у Одељењу за саобраћај. Он је за ауто направио привремена документа и откупио га од државе за 35 долара.

Али ни то није крај. Ауто је остао код Кидвела скупљајући рђу читавих 20 година. 1981. године он је затворио отпад, а „Москвича” одлучио да прода. На његов оглас наишао је колекционар Хари Брикен. Купио га је у жалосном стању за само 300 долара.

Затим је уследила дуга и мучна потрага за деловима. Ауто није имао ни схему ни упутство. Брикен је делове наручивао из Европе и они су путовали месецима. Када је набавио све што је потребно, Хари је ауто оставио у сервису, али је неколико дана касније сазнао да су и сервис и његов ауто нестали... После шест недеља потраге, ауто је нашао у једном амбару осам километара изван града.

Рестаурација „Москвича” (коме је дао име „Son of Moscow”) коштала га је 4400 долара. Али, то није био крај проблемима, чак ни када је совјетски раритет представљен на локалној изложби у Тексасу. Совјетска застава и ознака СССР нису се допали многима. Харију су чак пришли агенти ФБИ да провере његове везе са комунистима.

Дуго учекивано признање стигло је тек 1987. године на једној озбиљнијој тексашкој изложби, на којој је „Москвич” са бурном историјом заузео прво место, као и треће место по избору посетилаца, одмах после Кобре 427 и БМВ-а М-1.