Пет чињеница о Берији, Стаљиновом саборцу који је допринео стварању нуклеарне бомбе

Getty Images; Pixabay
Овај корпулентни човек са цвикерима је један од најзначајнијих симбола епохе Јосифа Стаљина. Лаврентиј Берија је био злобни рачунџија, много је радио али је уједно био и хедониста. Људи су га се толико бојали да му је то на крају и дошло главе.

1. Стаљинов сународник и Стаљинова десна рука

 Први секретар Закавкаског обласног комитета Свесавезне комунистичке партије бољшевика Лаврентиј Павлович Берија са Стаљиновом ћерком Светланом.

Баш као и Стаљин, Лаврентиј Берија (1899-1953) је рођен и одрастао у Грузији. По этничкој припадности је био Мингрелијац (мала нација веома блиска Грузинима). Током Руског грађанског рата (1918-1921) се бавио шпијунажом и организовао тајне акције бољшевика у суседном Азербејџану. Касније се вратио у Грузију да ради у совјетској тајној полицији, познатој под називом „Чека“.

У Грузији је Берија направио успешну каријеру. Дошао је на чело републике током 1930-их, када се Стаљин ослободио старих грузијских комуниста. „Берија се није придржавао никаквих принципа, увек је био спреман да се одрекне идеологије или личних веза, а то се Стаљину допадало“, пише историчар Лав Лурје.

Поред тога, Берија је био заиста добар организатор. „Док је владао у Грузији ова република је постала главни извозник чаја, грожђа и цитруса на сва подручја СССР-а. Пре Берије је ова република била међу најсиромашнијима, а у његово време је постала једна од најуспешнијих“, истиче Лурје.

Берија је успоставио одличне личне односе са Стаљином, који је често проводио одмор у Грузији. То му је помогло да буде један од двојице руководилаца совјетских република (а било их је 15) који су преживели чистке 1937. године. Штавише, Стаљин је позвао Берију у Москву и поставио га за шефа злогласне тајне полиције, тј. Народног комесаријата за унутрашње послове (НКВД).

2. Ублажио терор

Лаврентиј Берија и Николај Јежов међу делегатима 17. конгреса Свесавезне комунистичке партије испред Закавкаских република. Москва

У Русији је обичај да се Берија доводи у везу са масовним репресијама јер је у Стаљиново време најдуже био на челу НКВД-а. Истина је, међутим, да је у јеку терора 1937-1938. тајном полицијом руководио Беријин претходник Николај Јежов. Стаљин је и поставио Берију на чело НКВД-а како би на тај начин умањио размере ове велике чистке.

„Стаљин је био суров али паметан човек. Он је схватао да ће даље репресије довести до краха његове власти“, написао је у својим мемоарима Лаврентијев син Сергеј Берија. „Био му је потребан неко други [а не Јежов] кога би поставио за руководиоца НКВД-а“. Сергејева објективност се може доводити у питање, али је чињеница да је његов отац ублажио насиље. Наиме, 1938. године (последња година када је Јежов управљао НКВД-ом) у СССР-у је на смрт осуђено 328.000 људи, док је 1939. године (када је Берија руководио тајном полицијом) смртна казна изречена само у 2.600 случајева.

Наравно, то не значи да је Берија био либерал меког срца. Као и сви Стаљинови саборци, он је увек био спреман да пролије туђу крв, ако се тако нареди. Берија је, на пример, био на челу тајне полиције када је НКВД oсудио на смрт 14.500 ратних заробљеника из Пољске (познати Катињски масакр).

3. Одговоран за нуклеарни пројекат

Нуклеарна печурка у експлозији бомбе РДС-1 29. августа 1949. године.

Стаљин је толико ценио Беријине организаторске способности да му је поверио производњу наоружања, авиона и авионских мотора током Другог светског рата, што је био додатак уз обавезе у државној безбедности, које су подразумевале координацију рада обавештајаца и депортацију етничких група (Чечена, Кримских Татара итд.) оптужених за сарадњу са Немцима

По завршетку рата Совјетски Савез се суочио са новим изазовима. Почела је трка у нуклеарном наоружавању, с тим што је Вашингтон био корак испред Москве. Стаљин се није двоумио око избора руководиоца совјетског нуклеарног пројекта – поставио је Берију на чело специјалног комитета за стварање нуклеарног оружја у најкраћем могућем року.

Немилосрдни министар је од 1945. до 1949. године опскрбљивао совјетске научнике свим што им је било потребно. Инжењер Нинељ Епатова, која је радила на нуклеарном пројекту и периодично виђала Берију, пише: „У том периоду је Берија увек изгледао исцрпљено... Очи су му биле црвене, имао је подочњаке... Чинило се да га није интересовало ништа осим тог посла“.

Тај посао је потпуно окупирао Берију. Историчар Олег Хлевњук је писао: „Проба совјетског нуклеарног оружја ће бити његов тријумф или, у случају неуспеха, крај каријере, а можда и крај живота“. Срећом, тестирање је било успешно и СССР је 1949. године постао нуклеарна сила, а Берија је томе допринео.

4. Причало се да је силеџија

Лаврентиј Павлович Берија (1899-0953), народни комесар за унутрашње послове Грузијске Совјетске Социјалистичке Републике.

„Берија је уживао велико Стаљиново поверење. Он је био једини високи функционер Комунистичке партије који није живео у стану, него је у свом власништву имао вилу у Москви“, каже Лурје. Данас је у тој вили у улици Мала Никитска у центру Москве смештена амбасада Туниса. Прича се да у здању има духова.

За Берију су везане многе мрачне гласине. Наводно, био је сексуални манијак – доводили су му младе девојке, он их је силовао и затим (понекад) убијао, а обезбеђење је било задужено за скривање тела. Наравно, нема апсолутно никаквих доказа који би потврдили ову градску легенду. Већина историчара сматра да је појаву таквих гласина проузроковала Беријина лоша посмртна репутација.

Доказано је само да је Берија поред супруге имао „незваничну“ миљеницу – Валентину Дроздову, 16-годишњу ученицу са којом се упознао 1949. године. Њихова веза је трајала све до Беријине смрти 1953. године. Касније је Дрозова тврдила да ју је Берија силовао, али се не може са сигурношћу рећи да ли је заиста тако било или је она на тај начин хтела да се дистанцира од Берије.

5. Губитник у борби за власт

Георгиј Маленков и Лаврентиј Берија на трибини Лењиновог маузолеја.

После Стаљинове смрти 5. марта 1953. године Берија је постао један од најутицајнијих људи у СССР-у. Формирао је „тријумвират“ заједно са двојицом лидера – Никитом Хрушчовом и Георгијем Маленковом. У том „колективном владајућем“ систему Берија је био одговоран за државну безбедност, због чега су га се Хрушчов и Маленков прибојавали, поготово с обзиром на његову мрачну репутацију. Зазирали су од евентуалне Беријине завере против њих.

Зато су одлучили да први задају ударац. Берија је у јуну 1953. године ухапшен и осуђен као организатор репресија и британски шпијун (исфабрикована оптужба). Исте године је погубљен. Лаврентиј Берија је био једини шеф Стаљинове тајне полиције који је надживео свог шефа, али не задуго.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“