Уопштено говорећи, Грозни је био гравитациона тачка сукоба. Сматрало се да је Грозни готово једино место око кога се могу водити крваве борбе, због тога што је чеченским побуњеницима и страним најамницима давао могућност да искористе велике урбане зоне за пружање организовањег отпора федералним снагама Русије које су имале велику ватрену надмоћ у средствима подршке.
Како се испоставило то није био случај. Још једна крвава битка била је испред.
Изгубивши контролу над већим делом Чеченије, чеченски побуњеници и њихови страни помагачи су били притешњени у Аргунски теснац, који је као неприступачно подручје био простор где су се повукли и у току Првог чеченског рата. Војно-политичку улогу побуњеници су могли да имају само ако би се поново пробили у насељене зоне. Због тога што на располагању нису имали велики број људи распоређених дуж граница Чеченске републике, федералне снаге нису могле да блокирају све могуће правце пробоја из теснаца. Меко место искористио је врло искусни командант чеченских сепаратиста Рустам Гелајев који је водио пробој у правцу свог родног места Комсомољскоје на југу републике. Чечени су успели да заузму село у којем су почели да се утврђују.
Чим су стигле информације о заузећу села од стране Чечена, федералне снаге су кренуле у блокаду 5. марта, не слутећи колики се број Чечена и страних терориста налази у самом селу. Међутим, то није било једино изненађење. Након доласка федералних снага велики број цивила напустио је место, тако да се избеглички камп налазио свега на неколико стотина метара од места где је полако почињала крвава битка. Федералне снаге су ставиле село у лабаво окружење тако да се под ватром може наћи свако ко излазили или улази у село.
На изненађење команданата операције и бораца на терену, велика група Чечена остала је ван села и започела велики напад са циљем пробоја спољњег обруча и уласка у село. Снаге на спољним деловима биле су премале и нису очекивале овако снажан напад. Сергеј Стволов, херој Руске Федерације, сећао се: „...У какав су напад са покличима кренули! Ми смо их гађали директном паљбом, а они су ишли и ишли. Када смо их једва одбили, остало је 150 лешева...“
Стволов се сећао да је само у борби за Комсомољскоје његова јединица имала 32 погинула и рањена, док је у целој кампањи до битке иста јединица претрпела 35 избачених из строја, а такође је изгубио две тенковске посаде. Коментаришући догађај, каже: „Коса до данашњег дана стоји накострешено“. У току овог пробоја десио се случај херојске и бруталне погибије једне тенковске посаде.
Тенк Т-72 са бројем 812 који је послат у помоћ нашао се под жестоком ватром. После краће борбе РПГ-7 га је погодио у гусенице након чега више није могао да се креће. Тенк је међутим и даље могао да дејствује и постао је гравитациона тачка борбе целог 5. марта. Тенк који је послат погођеном тенку у помоћ налетео је на фугас. Због тога што се налазио на главном правцу напада без обзира на непрекидну артиљериску подршку посада тенка је остала одсечена до краја дана. Након што су потрошили сву муницију тенку су пришли Чечени који су експлозивом отворили лукове и обезглавили поручника и нишанџију, док су возача тенка заробили и одвели са собом.
Због погрешне процене о броју Чечена у селу 6. марта предузет је пробој са одредом спецназа „Тајфун“ и одредом „Русич“ који су успели да се пробију у дубину села и да се утврде у неколико кућа. Како се показало, ватра која их је дочекала била је ураганска, тек сада могли су да виде да се у најмању руку ради о стотинама Чечена-побуњеника и њихових савезника из других земаља. Џафас Јафаров, поручник спецзназа успео је дуго са својим одредом да пружа отпор и лично убије неколико терориста пре него што га је убио снајперски метак. Још један херој РФ је погинуо у Комсомољском.
Трећег дана борбе, 7. марта почео је озбиљни покушај заузећа места. Група која је кренула у напад имала је више од 800 људи, међутим команда и даље није била свесна броја непријатеља који се укопао у селу. Непријатељска група како се касније разјаснило бројала је више од 1.000 људи. Међутим, федералне снаге имале су велику предност у ватреној моћи. Поред подршке ударима авиона Су-25, у подршку ударним трупама послат је и систем ТОС-1 (вишецевни бацач ракета) „Буратино“ као и систем УР-77 за даљинско чишћење терена од мина, овога пута коришћен за уништење утврђених тачака у селу. Једна група окружених кренула је у пробој у брда који се завршио поразом, јављено је да су „стотине терориста побијене“.
Вишецевни бацач ракета ТОС-1А
Виталиј В. КузминЧетвртог дана борби, 8. марта комбинована група снага ОМОН и спецназа од 300 људи подржана са неколико тенкова покушала је да се утврди у селу, међутим како се показало опет их је дочекала јака ватра и нарочито снајперска услед које су претрпели извесне губитке. Из команде су јавили да се ударна група повуче и да ће по селу додатно радити авијација.
Од 9. марта команда је увидела да ватрена подршка није довољна као ни нападне снаге и постали су свесни чињенице да се у селу налазе стотине добро укопаних Чечена а, како ће се испоставити, и велики број плаћеника разних националности са великим борбеним искуством који нису били спремни само да се бране већ и да врше нападе и покушаје пробоја из обруча.
Схвативши да је битка решена у корист федералних снага јер је сада формиран додатни обруч око села (у помоћ је дошла већа ватрена моћ укључујући и хеликоптере) окружени су покушали два очајничка пробоја. У ноћном боју при једном таквом покушају 12. марта Чечени су имали 140 погинулих, док је други покушај пробоја уништен прецизним дејством система „Точка“. Ови покушаји пробоја значајно су умањили силе окружених, међутим за потпуно ослобођење села биће потребно неколико дана и десетине погинулих војника федералних снага. Два дана касније три оклопна транспортера федералних снага спаљена су приликом покушаја новог пробоја у центар. Но постепено обруч се стезао. Гелајев, схвативши да је у безнадежној позицији, позвао је у помоћ преко радио везе одред од 300 муџахедина Сејфулова. Овај одред је разбијен ударима артиљерије и авијације, а сам Сејфулов је теже рањен. Крај битке се приближавао. Војска је поставила даљински контролисано минско поље на јужним ободима села, јер су очекивали последњи велики покушај пробоја самог Гелајева. Од 15. до 20. марта погинуло је још 25 припадника федералних снага. Последњи остаци одбране су уништени. Сам Гелајев успео је да се пробије из окружења са неколицином из његовог личног обезбеђења. У селу је заробљено и доста страних плаћеника као и велике количине наркотика, посебно хероина. Међу странцима поред Арапа којих је било доста у Чеченском рату, заробљени су и Иранци сунити и два кинеска држављанина, као и две снајперисткиње од којих је једна била Рускиња.
Операција је завршена успешно, али бројни недостаци су уочени, нарочито превиди команде и обавештајни пропусти о броју Чечена и плаћеника у селу. Због тога се операција продужила, а снаге су се постепено увећавале, што је довело до непотребних губитака. Губици федералних снага су износили од 50 до 100 погинулих, преко десет оклопних возила и тенкова је оштећено или уништено. Губици групе Гелајева износили су преко 550 погинулих и 235 заробљених, ако се томе додају погинули изван спољњег обруча губици су још већи за пар стотина. У току операције уништено је преко 50 бункера, заробљено је више од 800 комада стрељачког оружја и ослобођено је 8 заробљених руских војника. Заробљен је и крупни лидер сепаратиста Салудин Тимирбулатов који је био одговоран за убиства више руских војника у Првом чеченском рату. Осуђен је на доживотну робију. Гелајев је успео да изађе из обруча и убијен је тек 2004. у окршају са руским граничарима. Његов рођени син Рустам погинуо је у борби против сиријске војске 2012. године. Заменик Гелајева Хизир Хачукајев који се раније пробио из обруча, предао се 2005. и амнестиран је.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
