Шест чињеница које су руске пијаце деведесетих чиниле најчуднијим и најочајнијим местом на свету

Пијаца код стадиона Лужњики, Москва

Јуриј Абрамочкин/Sputnik
Због чега се земља застире картоном? Или, да ли знате каква треба да буде савршена торба од мушеме? Уколико немате одговоре на ова питања, на правом сте месту. Говоримо о једном од кључних симбола Русије деведесетих година прошлог века.

Када се Совјетски Савез распао у земљи је дозвољена слободна трговина. Јесте, раније си за покушај да нешто продаш, било да су то чарапе које си сам исплео, или обична флаша вотке, лако могао да завршиш иза решетака. Деведесет друге све се променило, а улична трговина постала је неодољиво привлачна, центар живота и узбудљиве доколице. 

Врло брзо замениће је цивилизовани, блештави трговински центри, а само мали број пијаца успеће да се избори за постојање у њиховој сенци. 

1. Спонтана трговина без икаквих правила 

У слободној продаји појавила се гомила робе најразличитије врсте и квалитета, пијаце су ницале као печурке. Заузимале су пустаре, улице, подземне пролазе, тргове и стадионе. Тако је највећа пијаца била, рецимо, на стадиону Лужњики. Жива трговина одвијала се и у болницама и школама.

Све је личило на постсовјетски дивљи запад, пијаце су се појављивале стихијски, тамо где је било људи, односно скоро свуда. За све друго, попут санитарија или топле просторије нико није марио.

Зато је тамо могло да се обуче од главе до пете за мале паре, да се цењка и нађе на једном месту све од ауто делова до пиратских CD-а или бакиног компота. Тога више никада није било ни у једном савременом тржном центру. 

2. Пробање одеће на картону 

То је посебна прича. На тезгама с настрешицом или камиону није било никаквих кабина за пробање одеће (као што сте и претпоставили). Ствари су се пробале на уском картону, у ћошку тезге у свим временским приликама, по киши, лапавици или на минус двадесет. Треба одати признање неким продавцима, који су обазриво стављали завесу иза које се могло сакрити од знатижељних погледа. Али то није било под обавезно. За разлику од комада картона на земљи.  

3. Колица с храном 

Свакога дана између редова тезги пролазиле су жене које су вукле колица са храном. У понуди су били чај с лимуном и шећером, сендвичи, руска салата и концентровано млеко. Та колица волели су сви, и продавци и купци. Из неког разлога тетка Љусина салата била је увек укуснија од оног што сте понели од куће. На многим пијацама ничег другог осим тих колица није било. Тек касније појавиле су се претече зона с ресторанима, понекад су то били читави редови павиљона, у којима су се продавале палачинке, слаткиши и правио кебаб. 

4. Препродавци 

Препродавац је био суперхерој пијаце. Он се мувао из града у град, а понекад и из једне у другу земљу, како би набавио робу и за један дан савладао огромну раздаљину. Он није знао за умор, имао је гомилу веза, јер је немогуће било да их нема, после година и година свакодневних путовања по земљи. Ако деведесетих нису баш сви били бизнисмени, многи свакако јесу, а у улози тог новопеченог бизнисмена био је управо препродавац. 

Он се непогрешиво могао препознати по једној карактеристици, огромној карираној торби. У њој је носио робу, а чекајући воз или авион на њој је седео, јео или спавао.  

Без обзира на то што препродавци с тим торбама нису изгледали репрезентативно (нико деведесетих није изгледао репрезентативно), многи су од тог посла стекли иметак. 

5. Трговци девизама 

У Совјетском Савезу је постојао проблем с девизама, баш и када бисте покушали нешто да продате, то је третирано као криминална радња. Тако да не чуди да су се на пијацама прво појавили људи-мењачи. Да, управо тако, не мењачнице на које смо сви навикли, већ људи који су на грудима носили таблу с натписом „Купујем $/DM“. Сада би то у најмању руку деловало непоуздано, али у то време сви су то радили. Људи с таблама око врата окупљали су се на улазу у пијацу и цео дан пушили и пили чај у очекивању клијената.   

6. Кожне јакне, бунде и фармерке из Турске 

Црна кожна јакна, бунда од овчије коже и што више џинса, био је сан сваког малограђанина. Новца за квалитетне ствари иностраних марки није било, па су у помоћ прискакале копије, грозног квалитета, али јефтине. Препродавци су их доносили из земаља у блиском суседству. Тако је турска роба преплавила пијаце и постала њихов незванични знак препознавања. 

„Мој пријатељ Антон почео је да се бави трговином преко познаника кога су звали Глиба, презиме му је било Глибин. Глиба је као продавац успео да заради за Волвов пикап. У њему је довозио робу коју смо ми ујутру качили на металну конструкцију. Било је то на стадиону Лужњики“, каже новинар Јуриј Лавов. „Штанд који је досезао до једно два и по метра звали смо тада модерним изразом „беда“ („катастрофа“ „пропаст“ „туга“). Тако се звао тада најпопуларнији модел женске кожне јакне. Тај модел и његову краћу верзију под шифрованим именом „полбеды” („пола туге“) носило је пола Москве. 

Иста прича била је и са тексас одећом. И у одевању у џинс од главе до пете, од јакне, преко фармерки, па све до качкета нико није видео ништа ружно.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“