Валентин Серов, Петар Велики на Невском кеју, 1907. Третјаковска галерија
Global Look PressПрво и прво, било је то прилично прометно место. Већ у 14. веку ту је подигнута шведска тврђава Ландскрона, а касније, 1611. године, заменила ју је тврђава Нијеншанс, са шведским градом Нијеном у близини.
У 17. веку Нијен је био велики трговински центар због свог повољног положаја у близини мира и на ушћу неколико река. Када је 1703. године у Великом северном рату између Русије и Шведске Петар Велики заузео Нијен, одлучио је да нови град подигне баш на том месту, како би учврстио руско војно присуство на шведској територији и осигурао излазак на Балтичко море. Ево и један бизаран податак: када је Санкт Петербург постао руска престоница 1712. године, он се формално и даље налазио на шведској територији (регион око Санкт Петербурга у потпуности је припао Русији тек после завршетка Северног рата 1721. године).
Откуд онда приче о „мочвари”? Истина је да је 1705. године, две године после оснивања града, петина његове територије лежала на мочварном тлу. Огромна мочвара се заиста пружала на месту Павловог Михајловског замка, који је подигнут знатно касније. А непроходни глиб био је на месту данашње Думске улице, познате по ноћним клубовима.
Међутим, у изградњи града учествовали су европски урбанистички инжењери. Они су тражили да се у Санкт Петербург донесе земља која би учврстила тло под тешким грађевинама.
Стручњак за тло Јелена Сухачова каже да су корита потока и малих река тада испуњена песком и шљунком, а да су мочваре исушене. На томе се радило континуирано све до 80-их година 18. века, када су обале Неве покривене гранитом.
Изградња Петропавловске тврђаве почела је 16. маја 1703. године. Према легенди, Петар је за њу лично положио камен темељац, док је орао кружио над његовом главом.
Међутим, ово је само легенда. Према хронологији живота Петра Великог, он се тог дана налазио знатно северније, у Штелбургу, где је некада била тврђава Нијаншанс (сви његови укази и писма из периода мај-јун 1703. потписани су на овом месту). Осим тога, у региону око Санкт Петербурга никада није било орлова.
Георгиј Песис, Петар Велики на изградњи Петербурга
Леонид Сиверт/SputnikЛегенда каже да је Петар Велики наредио да неколико хиљада сељака из унутрашњости Русије учествује у изградњи Петербурга. Слабо храњени, изложени влази и хладноћи, они су умирали у гомилама, а сахрањивани су на лицу места у мочвари. Ова хорор прича завршава се речима: „Зато Санкт Петербург лежи на костима”.
Истина је да су у грађевинским радовима учествовали сељаци, мада њима није само наређено да дођу у Петербург, већ су били ангажовани уз плату. Од 1704. године у Санкт Петербургу је радило 40 хиљада људи, претежно државних и спахијских кметова.
Сељаци су радили у сменама: после три месеца могли су да иду кући. Међутим, многи су остајали и наредна три месеца, јер су за посао добијали 1 рубљу месечно, што је у то доба била уобичајена радничка плата.
После 1717. године сељаци више нису ангажовани као радници на градњи, већ је уместо тога уведен годишњи порез. Власти су за изградњу ангажовале квалификоване раднике и плаћале их од сакупљеног пореза.
Што се тиче смртности међу радницима, она је била у оквирима уобичајеним за то доба. 50-их година 20. века један совјетски историчар је обавио ископавања на местима највећих градилишта из 18. века и није пронашао никакве доказе за масовно умирање, само јаме пуне животињских костију. То је указивало да су радници добијали добре порције хране са пуно меса.
Мапа Санкт Петербурга 1705. године. Историјска реконструкција 1850-е.
Public domainЈакоб фон Штелин (1709-1785), члан Руске академије наука, који је живео у време владавине неколико руских монарха, у својој књизи „Истините анегдоте о Петру Великом” тврди да је Петар наредио да Васиљевско острво у Санкт Петербургу постане „мали Амстердам” са каналима уместо улица и да је овај задатак поверио свом сараднику, кнезу Александру Меншикову. Али кнез, који је био познат као варалица, украо је већи део новца, па су добијени канали били преуски за чамце, а касније су затрпани.
Александар Меншиков
Public domainЗаправо, чак ни 1723. године на Васиљевском острву није било канала. Тек 1727-1730. (после Петрове смрти), појавила су се четири канала који су затрпани 1767. по налогу Катарине Велике.
Петар Велики није волео своју прву супругу Јевдокију Лопухину која је била жена старог кова и није разумела Петрову страст према свему европском. Јевдокија је наводно учествовала у завери против Петра, па ју је он послао у манастир и присилно је замонашио. Пре него што је одведена, Јевдокија је узвикнула о Санкт Петербургу: „То место ће опустети!”.
Јевдокија Лопухина
Виктор Корнјушин/Global Look PresМеђутим, тешко да је Јевдокија ишта знала о Санкт Петербургу када је послата у манастир 1698. године, 5 година пре него што је град Нијен освојен, када је „место” о којем је говорила било означено само као локација за изградњу. Тако да Јевдокија није могла пророковати да ће ово мочварно место бити изложено бројним поплавама (како су обично тумачене њене речи).
Међутим, кнез Алексеј, злосрећни син Петра и Јевдокије, поновио је ово пророчанство 1718. године на свом саслушању. Сматра се да је он само поновио гласине. А касније, у 19. веку, руски историчар Сергеј Соловјов опет је испричао ову причу и она је отада постала псеудоисторијска чињеница.
Фјодор Алексејев. Поплава 1824. године на тргу Великог Каменог Позоришта
Руски музејПрочитајте такође:
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
